Странице

понедељак, 10. октобар 2016.

ПИСАЊЕ СВЕ ТЕЖЕ


Да би се писано обратио јавности или било коме, пре свега, требало би да будеш – писмен. Требало би да бар толико знаш, да се тад не обраћаш „писмено“, већ писано, а, наравно, писменост се подразумева... Такође, требало би да си већ савладао разлику између појмова: напис и натпис! Јер, напис (без „Т“) је све што је написано, осим онога што пише изнад врата, изнад локала, изнад фирме, изнад ресторана..., а представља назив локала, фирме, ресторана..., без обзира да ли су слова исписана на зиду, на дрвеној или металној табли, у виду светлеће рекламе, налепљени слово по слово...

Напис јесте и текст-порука исписана на вашој мајици, капи, спортској торби, лопти, рекету, вратима или крову или поклопцу мотора на аутомобилу... Никако то нису наТписи, већ написи! Написи су и сви наслови и поднаслови на првим страницама дневне штампе и часописа. А, натпис је оно што често пише у горњем делу киоска, где купујете штампу и све неопходне ситнице, а односи се на назив киоска, на пример: ШТАМПА, ДУВАН, МОЈ КИОСК, КОРНЕР...

Није ме много брига ако се сад већ неко нервира што ја овако потанко, па и надугачко, придикујем о: „писменом обраћању“ (има и неписменог) или „писаном обраћању у писаним медијима“ (јер има и других врста медија – електронских, на пример); или о „натпису“ (кад знамо да се уствари мисли на напис) или уобичајено о „напису“ (а погрешно се каже наТпис)... Боље да се тај „неко“ мало запита и примети свој језички немар!?

Зашто сматрам да је писање све теже и теже? Па, највише због немара да свако треба да „ради на себи“ мало више, јер ближи се време, ипак, да они који буду превише „запустили“ свој језик, правопис, граматику, писменост..., наћи ће се на маргини, поред пута, у шуми, у магли..., подаље од способности да учествују у комуникацији, интеракцији, дописивљању. Наравно, мислим на контакте с „писменим светом“. Нико неће хтети или желети да прочита оно што „неписмени“ пишу. О томе их треба упозоравати, опомињати их, маргинализовати... Није свеједно!

Колико год да се они (недовољно писмени) или неко, док ово чита, љути. Или, пак, ово не одобравају. Рекох, већ, мене није брига (због овог написа): шта ће неко мислити о мени или шта ће рећи. Ја, пре свега мислим на све већи „инвалидитет“ у свери језика, комуникације, интеракције... Људи муц..муц..муцају, људи ааАа..аучу, људи овај..овааајчугају, људи се подштапајуууу, људи понављају реч више пута, људи немају довољан фонд речи, људи нг..хмм..учуууу, људи се презнајају кад треба и најједноставније да објасне опишу појасне..., јер због недовољне писмености западају у сверу језичке инвалидности.

Исто се односи (погрешке) и за усмено и за писано комуницирање, ако је оно – неписмено. А, знате зашто сам се толико ухватио за: „писано – писмено“ или „напис – натпис“...? Зато што ми припадне мука кад видим колико људи не прави разлику или не зна како се каже правилно или је крајњи немар у питању.

Заправо, мени није нејасно: да ли је у питању немар или је о немару реч. И ту постоје нијансе о којима треба да водимо рачуна; да ли је нешто у питању или је о нечему реч. Лепота језика су и нијансе. Никако не иде: „ради се о...“ или „везано за...“ (одмах ћу навести случајеве где то једино може), јер везан може бити кер за бандеру, док идеја, план, акција..., не могу бити везани; већ се „односе на...“. Аау, умало да заборавим, „ради се само о нечијој глави“ (на пример, у коцкарници!), а никако не о идеји, плану, акцији (рекосмо, тада се каже: „реч је о...“ или „у питању је...“)... Мааа, о чему ја тооо. Једино, да вам покажем колико смо већ далеко од осећаја за тачан и прецизан – језик.

Или, да идем још даље, мада сам веома благо већ провлачио на више начина, добро упаковано, али приметио сам да на људе не утиче, једноставно, не дотиче их. Међутим, моја упорност ће ми доћи главе. Ево! Зашто је људима тешко да мало промисле и ако примете своју грешку, не потруде се да је исправе.

На пример, многи погрешно пишу или кажу: „пишемо НА тему“ или „полемишемо НА тему“ или „разговарамо НА тему“ или... Уместо да напишемо или кажемо „пишемо О теми...“, „полемишемо О теми...“, „разговарамо О теми...“... Зашто...? Да ли је толико тешко погледати у самог себе?! Ситне детаље који (до)дају течност свему што пишемо или изговарамо довољно „дају“ правопис или граматика; треба само мало имати „филинг“... Нећу ни сада адресирати на кога се ово односи: нека се пронађе сам! Или ћу...! Или ћу закључити да је тај неко површан, немаран, без финог осећаја за језик, или је чврсто у рукама лоше навике... Тол'ко само!

Јесте, баш сам био можда више нападан, агресиван, у примедбовању. Ни више одвојеног простора у текстовима нити мање објеката примедби: напис – наТпис, писано – писмено, НА тему – О теми... Али, само зато што сам приметио да у досадашњем обраћању многи од оних и што пишу и што читају (чак и у оквиру „писмених“ блогерских група), нису обратили довољно пажње на оно што сам наводио као погрешно (а баш сам се трудио да то буде примерено). Него, и даље „наТписују“, „писМенишу“, „НА..О..темишу“, „свакоднев(Н)ишу...

Навика је велика, а немар још већи! У многима се успавао аутолектор, а и не друже се довољно с лекторима или их немају у окружењу (бар они који пишу, па би и читаоци више научили посредно) или су површни... И, поновићу „по стоти пут“: писао сам о теми (а не „НА тему“) – „Писање све теже“...  *Заиста не могу о овоме строже него што написах, ваљда немам ни – право!


Нема коментара:

Постави коментар