Странице

субота, 22. октобар 2016.

РАЗГОВОР ДВЕ СТОЛИЦЕ


Река Сава те успављује својим љуљушкањем, док седиш у хладовини на отвореној тераси једног од њених привлачних сплавова. Препознатљив мирис реке Дунава доноси ти из правца ушћа ветар Кошава чије су снага и хладноћа већ увелико у свакодневном осетном нарастању. Замислиш се на часак удобно заваљен у столици и многе снене мисли, иако подневне, одмах би да те милују и грле.

Последње чега се још отворених очију сећаш јесте поглед на „празан“ суседни сто како невидљивим нитима успева да поред себе задржи столице које су му додељене. Још само да поменем да је све ово само сећање на последње касносептембарске опуштајуће тренутке проведене на том савском сплаву, уз укусан топао напитак од кафе, са шлагом.

Ових октобарских дана већ је толико захладнело да је могуће седети на тераси сплава једино ако је чврсто ушушкан посебним провидним најлонима уз благо догревање, али и то има своју чаробну лепоту. Контакт са реком је увек јединствен и пожељан. А, топао капучино са шлагом кошта свега око три стотине динара. Поглед на Калемегдан се не наплаћује... Чаробно! Некако ванвремено. Дремам или прислушкујем, није важно. Псссст...!

*

Запричале се две лепе беле дрвене столице, приљубљене скоро као „налакћене“ уз  слободан бели четвртаст сто, за две или четири особе. На једном београдском престижном сплаву, на реци Сави. Поглед им пуца право на Калемегдан. А одатле, преко реке, Калемегдан изгледа као каква макета, на топлом септембарском подневном сунцу. Повремено беле столице „размењују“ погледе, поготово док им траје пауза у разговору. Час гледају једна у другу, а час им се погледи губе у даљини... Пријатна музика.

Река Сава мирна, а заљуљушка само повремено када прође бродић, танкер, глисер... Испред великог острва, надомак ушћа, уз саму обалу помешаних вода Дунава и Саве, на самом ушћу, стотине белих лабудова. Далеко су од сплава где се башкаре две беле столице, али довољно су препознатљиви.

Беле елегантне столице разговарају о протеклој „отвореној“ сезони која је на измаку, и о зимском периоду на београдским рекама. Показују једна другој доње делове ногу и фарбу која је помало испуцала, па се надају да ће их газда током зиме уредити и лепо префарбати, како би с почетком пролећа поново заблистале и привлачиле нове посетиоце.

Смеју се у себи две беле столице присећајући се гостију који су на њима седели и безбрижно проводили време на реци. Повијале су се под задњицама гостију, чврсто их држале да неко случајно не падне. Неко седи мирно, а неко, пак, само се немирно врпољи и ставља столице на муке. Неко седа лагано и опрезно, док има и оних који то чине бахато и насилно. Столице су ту да све издрже, мада се види по њиховом подсмевању да би имале много шта о томе да причају, али не чине то из пристојности и ради приватности.

О многим тајнама и тајницама би столице могле да причају, али оне све то задржавају за себе и разговарају понекад међусобно, тако да их нико не чује. Добро се познају и имају једна у другу бескрајно поверење. Одавно су заједно јер личе као сестре близнакиње; и раније су биле увек близу једна другој, у неком ресторану, на копну. На сплав су доспеле заједно случајно. Тако то често бива са дрвеним столицама; а одувек су биле беле.

Приметиле су да их прислушкујем, па су говориле веома тихо и кикотале се више ситним равномерним покретима рамена неко гласом. Пријало им је да их неко слуша. Макар и у лаганом и кратком сну. И оне воле да дремају кад никог нема на сплаву, или кад је месечина. Али, по дану ретко сањаре, увек их неко прекида, свој посао схватају крајње озбиљно. Сањарење је допуштено само гостима. Научиле су и оне да су гости у свему – добродошли.

Повремено из воде искочи по нека крупнија риба, праћакне се и поново загњури. Ко има брзе очи, леп је то призор. Рибе се играју и поигравају. Накратко поглед скреће са белих столица на речну воду у очекивању где ће се риба опет изненада појавити. Мами посетиоце својим несташним искакањима и нестајањима у непровидној речној води.

Кад би се риба бар сетила, макар и у сну, да понуди испуњење „три жеље“, нема везе што није „златна рибица“. А, баш је очевидно да је повеће парче... Бућ...!!! Баш се праћакнула у непосредној близини ограде сплава. Пренула ме је из сна помисао да је могла и да ме попрска.

Риба ме је бучно пренула из клонулости изазване дремком у сред бела дана. Протегао сам се неприметно, „наштеловао“ све мишиће на телу, лепше сео, и погледао две беле столице, непомично су стајале на истом месту. Још нико није на њих сео! Знам, други пут кад дођем, прво ћу погледати да ли су две беле столице – слободне.

2 коментара:

  1. Gosp. Petrušiću, ovo je jedan zaista poseban post.
    Čitajući, putovah mislima. Riječi koje ste ispisali su poput slika.
    Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Да, баш тако, Милена, и речима можемо пловити, скоро до места где наше мисли допиру... Све најлепше!

      Избриши