Странице

понедељак, 07. септембар 2015.

КАМЕНЧИЋ У ГАЋИЦАМА


Тешко је и лако, истовремено, повезати оно што следи у тексту с насловом „Каменчић у гаћицама“. Ко прочита разумеће, или ће сасвим довољно наслутити, у мери у којој га буде занимало. Једно је сигурно: наслов текста не свеобухвата нашу идеју и тему, већ је ту само да привуче пажњу. Можда то није баш право блогерски, али новинар у мени даје ми помало за право. Могао сам, можда, ово писати и песнички, али изазовније је у форми лаганог есеја. Само стрпљиво!

Посматрам људе на плажи. Море је свима у првом плану. Сунце и пешчана плажа су свима по вољи. Близина апартмана није небитна. Неопходни садржаји су на дохват и само се смењују у току дана. („Од јутра до повечерја.“) Свако има свој ритам и динамику. И све је складно. Најчешће речи током петнаест „будних“ часова – од осам до двадесет и три – јесу „дечија галама“: мама, тата, баба, деда... А милозвучно одасвуд одзвањају и фразе: „сунце бабино“, „злато дедино“, „мило мамино“, „љубави татина“... Док, „миран“ период, током ноћи, у грчком (као дечијем) летовалишту Неи Пори, може се слободно сматрати погодном дефиницијом за – тишину!

У таквом амбијенту, није необично што понеко размишљање „неуморног“ блогера може започети и од „каменчића у гаћицама“ који (каменчић!) тамо лако може доспети. Може, али и не мора. И каменчић мало већи од зрна песка може некоме бити проблем, ако жуља. Али и не мора, ако не жуља. Некоме западне један каменчић који „смара“ све док се тај неко не пресвуче или га се отараси. Па га стално пипка прстима, помера, покушава да га истресе из гаћица... Док, неко и не примећује да се све време купа, плива, сунча, креће по песку..., са мало обликованијим каменчићем у гаћицама који уопште не смета. Да ли још неко икад размишља о томе колико је све каменчића прошло кроз наше гаћице док уживамо на мору, на плажи, на песку...? Не верујем, али зашто да не?!

Ако се неко већ пита: шта је блогер заправо хтео да каже или се пита шта је овде поента или порука...? Кажем: стрпљиво само! Застаните мало, промислите, домислите, преразмислите...! И рекох да наслов текста неће сам по себи бити довољан да докучимо блогерову промисао. Ни донекле! Слажем се, можда је тренутак да полако „откривамо карту“. Добро!

Чујемо све чешће, у последње време, како људи све више и више „фурају свој фазон“, или како „живе у неком другом фазону“ (или они сами или они којима се обраћају). Како сви, све више и више, живе у неком „свом свету“. Како једни имају своје планове, начине, проблеме, схватања..., а они други (којима се обраћају) – немају појма! И тако у недоглед, све у круг, све у (само)уверењу да су једни потпуно у праву, а други, опет, да немају уопште појма. Да: немају појма!?

Некада, док је постојала само једна партија, чланови или нечланови нису о томе толико ни размишљали нити им је то падало напамет. Нису ни умели о томе да распредају нити да тако нешто објашњавају... Данас, међутим, у време свеопште и свеколике и полистраначке „заталамбасаности“, све више људи као да својим највишим „дометом“ сматрају тренутак када некоме могу да кажу: немаш ти појма! Шта год да онај (из неког свог света, или фазона живљења) који покуша да каже или објасни или примедбује..., чека га испразна и надмена „пацка“ (од оних из „бољих фазона“ или из „бољег света“), у стилу: немаш ти појма!?

Ово је као да се, на трен тренутак, без обзира што би по „дифолту“ требало да се препустиш уживању у чарима мора, сунца и песка (јер, на одмору си!), дотакнеш малим прстом врха леденог брега оводанашњице; једног од многих (ледених брегова!). Онако, мисао ти крене, мало те понесе, пре него запливаш, загњуриш, окренеш се на песку...

Крај је лета па ништа од тога не може да ти баш „удари у главу“, али рекох, осим да те само мало дотакне или потакне... Па, нагло прекинеш таква размишљања, јер договорио сам се „сам са собом“ да таквим „тешким“ темама и садржајима никако не допустим да ме прекомерно обузимају. А, с друге стране, бар ће ме онај мањи део света, што „фурамо сличан фазон“,  довољно разумети, и нико никад ником неће олако рећи: „немаш ти појма!“...

... „Па..а,  де..да,  што си се замислио... Хајдемо у воду...!“ – прену ме мио глас петогодишње девојчице – „Да видиш колико има лепих шкољкица и каменчића, у плићаку.“


Нема коментара:

Постави коментар