СЕЋАЊЕ: Ову кратку причу, кратку свега неколико
секунди, до сада нисте чули, заслужује да буде испричана, спада у ред – интимних!
Пре деценију и по... Аеромитинг
„Батајница '98.“, 14. јун 1998. године... Дан који није био баш од оних, коментарисали
су пилоти, погодних за летење... Ипак, десетине хиљада љубитеља ваздухопловства
окупило се на војном аеродрому. Пилоти одувек знају како да их учине
задовољним, навикли су их на најлепше. Од својих летелица увек успевају да „извуку“
највише...
*
Тек
када је на десној нараменици плаве официрске блузе, где су се налазиле ондашње
„официрске звездице“, чин пуковника, осетио као другарски спуштену руку, и када
се полуосврнуо, и краичком ока иза себе угледао добро познат му лик, како заклоњен
његовим телом, кажипрстом леве руке, у знаку: пссссст...(!), и тихи „шум“ те назовимо речи...; схватио је да иза њега
стоји лично генерал Љубиша Величковић,
командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, загонетно се смешећи,
помало тајновит, у сагласју са изненадним неопаженим појављивањем. Крајње
сталожен, обичан и непосредан.
Свега
неколико минута пред одлуку да полети „мигом-29“, командант се „прикрао“ иза
леђа дипломатском кору и ВИП трибини, да „премота филм унапред“: да се и лично увери
како би управо са тог места „изгледало“ све оно што је замислио. Није то била
само пука радозналост, већ више осећај личне одговорности... На себи је имао већи
део одговарајуће пилотске опреме. Било му је потребно свега „седам секунди“ да у
мислима, и из „жабље“ перспективе, „обнови“ своју – визију и план очекујућег седмоминутног лета. Такав професионалац ништа није препуштао
случају. Мало је рећи: био је перфекциониста! Били су то командантових „седам
секунди интиме“ до коначне одлуке да ипак полети и отвори летачки програм на
аеромитингу. То „парче“ драгоценог времена, стицајем неизбежних околности, поделио
је са јединим присутним – пуковником, који се ту случајно затекао, по сасвим
другачијем задатку у организацији аеромитинга.
Није
генерал Величковић желео у том трену да га ико од присутних „високих“ званица
примети. Сви су били усмерени на почетак аеромитинга. На ниво простране импровизоване
свечане „дипломатске галерије“, попео се генерал уским металним ватрогасним
степеницама, које задњим зидом воде на кровну терасу једне од командних зграда
на војном аеродрому Батајница, баш иза места са којег се имао потпуни увид на
све што се на „свечаној галерији“ одвијало...
А,
тај официр, генералштабни пуковник и искусан војни дипломата, био је нека врста
„саветника иза паравана“, више од протокола, задужен да координира: безбедност,
гостопримство, атмосверу, хармонију сусрета и корисних разговора измешаних
званица високог војног, државног, пословног..., ранга, и осталих „важних“
позваних гостију... Ни ту се, уистину, ништа није препуштало случају!
На
„дипломатској галерији“: дипломатски представници, министри за одбрану,
представници влада, војни аташеи, привредни представници, челници и домаћи и
инострани произвођачи НВО (наоружања и војне опреме), представници наменске
производње, новинари и дописници часописа о темама одбране, војни извештачи,
војно-политички аналитичари, представници партија и странака..., уобичајен
састав као на било којем другом пријему, на пример, којег организују војни
изасланици у амбасадама својих мисија... А, остали посетиоци, „само“ искрени
љубитељи ваздухопловства, налазили су се дуж писте, слободно шетали,
љубопитљиво разгледали, вођени сопственим занимањем за оним ради чега су и
дошли. За „галерију“ на тераси нису ни знали нити марили.
Аплауз...,
након саопштења да се у кабини „мига-29“ који рула ка полетно-слетној писти
налазио командант генерал Љубиша Величковић, лично, био је врхунац ишчекивања и
почетак летачког програма. Седам минута његовог одличног лета уследило је
непосредно након свеобухватне промишљене анализе искусног пилота, јасна одлука,
да ипак полети. То време, могло се мерити и секундама и „милиграмима“, али ко
је боље познавао генерала Величковића, није га чудила његова немерљива
промишљеност и бескрајно одмеравање сваког детаља. Такав је, уосталом, био и
цео његов живот, једна од основних црта његовог беспрекорног карактера.
*
Оно
ондашње незаборавно генералово „пссссст“(!),
иза свечаног галеријског паравана, још увек као да се тихо чује, као неми „ембарго“
и на ову причу. Тадашњи пуковник, једини сведок Величковићевих СЕДАМ МИЛИГРАМА
ТИШИНЕ, након деценију и по, нашао је погодан начин да путем блог поста „подели“
ову интимну причу са љубитељима ваздухопловства, носећи је у себи као незаборавну
успомену на човека и команданта који је само годину дана касније, за време
бомбардовања, отишао у легенду.
Било
је тада, између осталог, објављено:
„Информативна служба Штаба Врховне команде
саопштила је да је 1. јуна у обиласку јединица на првој борбеној линији одбране
погинуо генерал-пуковник пилот Љубиша Величковић, помоћник начелника Штаба Врховне
команде за РВ и ПВО Војске Југославије...“
Нема коментара:
Постави коментар