Странице

субота, 09. новембар 2013.

МОЖЕ САМО ЈЕДАН


Хммм, могао би ово да буде (и) занимљив прилог за епизоду серије и филма „Војна академија“, али ако би се сценарио бавио темама из периода од пре тачно четири деценије. Тада су студенте војних академија ЈНА називали питомци, било је то одомаћено.

*
Био је јесењи октобарски дан, у Београду, сунце у благом заласку. Године „седамдесет и неке“, претходног века или миленијума, свеједно. Уобичајено „питомачко поподне... Али, тога дана, дежурни прекида „обавезне“ поподневне часове учења
у 2. питомачком воду, 29. класе, Војне академије Копнене војске, на Бањици. Начелник класе пуковник МиМа (скраћеница од имена и презимена) наредио је постројавање напољу на писти“, испред павиљона тог питомачког вода, друге наставне године... Одмах!
Павиљон се налазио у наставку Спомен музеја бањичким логорашима.  Навикли су да на том месту не командују пешадијски прегласно, већ тек колико је довољно да сви чују. Није нико то наметнуо, већ онако, спонтано... А, има и народа који недалеко пролази улицом, тик са оне стране ограде.
Лице начелника класе, бившег коњичког официра, „кадрирано“ између сенке спуштеног обода официрске шапке и црних густих негованих бркова, проносило је „тишину“. Пуковник неуобичајено бесан, чека нестрпљиво, стиска песнице, повремено „цупка“ ђоном ципеле, зајапурен... Не труди се да прикрије нервозу и унутрашњи немир. Нико не наслућује разлог хитног „ванредног“ постројавања тог питомачког вода.
Питомачки вод је био брзо постројен; бројно стање тридесет – сви! Дежурни питомац командује: „Прва врста, три корака напрееед – марш! Прва врста, налееево – круг! На'месту вооољ-но!“... Пуковник се већ налазио тачно на средини између две врсте, код челних питомаца, постројених према висини...
- Питомац (...), напред – зачу се коначно глас начелника класе – нека стане између две врсте, на зачеље!
Прозвани питомац (...) одмереним смерним корацима одлази на зачеље, насупрот позицији пуковника. „Лицем у лице“, овековечено секундама тишине. Оно што даље следи, последовало је ову причу...
- Овај питомац – показује пуковник на издвојеног (...) – има два индекса. Сем индекса Војне академије има и индекс једног београдског факултета, где студира ванредно. То је питомцима строго забрањено...
Питомац (...) мало слуша а више гледа нетремице свог начелника класе, пуковника који се кол'ко до јуче њиме поносио; који лично познаје његовог честитог оца подофицира ЈНА; који је увек навијао и веровао у њега када је играо центарфора за универзитетску фудбалску екипу „Академца“ чији је био и капитен; који га је са задовољством слушао приликом наступа у радијским емисијама (нарочито у емисији „Другови војници, здраво!“) како успешно представља питомце и војску; који је увек налазио речи хвале за његово уређивање билтена и „зидних новина“ када су питомци вежбали на терену; који је свима показивао нове бројеве листа „Академац“ у којем је (...) био новинар и уредник и песник и фото-репортер и покретач, уједно и сарадник неколико цивилних листова; који је нарочито истицао његову свестраност: односе са омладином града, радне акције, вечери поезије, сусрети младих у спорту и култури, знање енглеског језика, бављење суђењем фудбалских утакмица, такмичењем у војном вишебоју...; који је напомињао да му је драго да у класи питомаца има и таквог београдског гимназијалца, војног стипендисту, јер Београђани су се ретко опредељивали за официрски позив...   
- Питомац (...), имаш пет минута да одеш до своје собе и донесеш оба индекса! – прену га из размишљања оштар наредбодаван пуковников глас.
- Разумем... – одговори двадесетогодишњи питомац (...) одмерено војнички, окрене се складно питомачки „на'лево круг“, искорачи левом ногом и сасвим прибрано оде пут своје собе, у павиљон... Ако је раније и био у дилеми, чинило се по његовом тренутном изгледу, да ли да прекине или настави с „питомачким животом“, сада му је изненада наметнут тренутак за одлуку. Одједанпут, постало му је свеједно... Но, најпре да донесе индексе, да „не трчи пред руду“. Доминирали су његово самопоуздање и решеност.
Затекао је готово непромењену слику: пуковник и постројени питомци исто као пре пар минута. У рукама му по један црвени индекс. Није чекао пуковникову следећу команду, већ се упутио шпалиром питомаца право ка њему, зауставио се на пар корака, ставио индекс на индекс, доле „цивилни“ а горе „војни“, пружио их замишљеном начелнику класе...
Пуковник није проговарао. Занимао га је више „цивилни“ индекс. Желео је најпре лично да се увери. И уверио се: Универзитет у Београду, Економски факултет, прелистава положене испите, има их подоста... Испод ока, начелник андрагошки вешто „проучава“ свог питомца (...), „снима“ сваки сигнал његовог тела, секунди трају као минути; постројени питомци постају збуњени, јер добро познају свог друга...
Имао је он (...) и неке „питомачке“ мане. Није баш волео да се шиша на кратко „по војнички“, скоро сваки дан је излазио у град, понеки испит је полагао из другог или трећег „цуга“,  није га занимао висок просек оцена, волео је ујутру мало дуже да дремне као последица учења ноћу, петком поподне није устајао из кревета све до суботе ујутро како би „напунио“ истрошене батерије...
Ипак, „спашавале“ су га његове добре „црте“ личности: скроман, смеран, обзиран, насмејан, васпитан, добронамеран, изнад свега правовремен; војнички складан и одмерен као створен за официра. А, када би одлучио да у свечаној питомачкој униформи, онако сав „по јусу“,  скокне до „Шест каплара“, до својих родитеља, био је то многима „празник за очи“ у том новобеоградском официрском насељу, уз неизбежно: „Благо оном' чији је...!“
Пуковник пружа руке ка питомцу (...). На сваком му отвореном длану по један индекс. Јасно се види који је који. Истовремено му „наређује“ да се одлучи који ће узети: „МОЖЕ САМО ЈЕДАН“...!
Питомац (...) намерно одуговлачи. Када је предао пуковнику индексе, био се одмакао на прописних три метра. Уопште није ни гледао у пуковникове крупне дланове, већ право у његове очи: очи говоре најбоље, промишљао је вероватно. Стрпљиво је чекао, следио је свој план, у себи је био донео одлуку – „Напустити војну академију!“ – тешка срца, али...
Пуковник није био спреман на било какву игру. Није размишљао „срцем“. Али није био ни од камена. Искусан војник, војник од каријере, одан војним прописима и наређењима. Никада нико није сазнао зашто је пуковник у једном тренутку накратко зажмурио, да ли пред ванвременим прописима или пред одлучном младошћу питомаца, које је волео као своју децу, или...
Питомац (...) у том тренутку чини дужи искорак, пружа обе своје руке, узима оба своја индекса, повлачи се хитро на својих „три метра“... Свеједно му је било шта ће даље бити...?!
Начелник питомачке класе, пуковник, очинским гласом, готово шапатом, наредио је дежурном да командује „Вољно...!“, окренуо се лагано налик „на'лево круг“, искоракнуо по навици левом ногом, а док је одмицао пистом ка Управној згради, у очима својих питомаца „нарастао“ му је ауторитет још више. Наравно, питомци су тапшали по рамену свог другара (...), у знак подршке; незаборавна је то била лекција, изван учионице и кабинета...
*
Да је тада, седамдесет и неке, начелник те питомачке класе пуковник МиМа поступио супротно, сигурно не би ондашњи питомац (...) а данас пуковник у пензији (...) - причао ову своју причу, већ ко зна коју другу. Овако, ондашњи питомац (...) је завршио Војну академију, није испуштао своја два индекса, промовисан у чин потпоручника артиљеријско-ракетних јединица ПВО, био на челу ракетне јединице, био омладински руководилац, био „Ударник“ на две Савезне омладинске радне акције као командант војних бригада, био официр у Гарди, био војни новинар и уредник, био дипломата (војно изасланство и мисија УН), био официр за везу (енглески и грчки језик), био генералштабни официр („догурао“ до чина пуковника), био свестран користан професионалан официр ЈНА и ВЈ годинама и деценијама! Наравно, уз подршку своје породице.
Био је успут и перспективан фудбалски судија; стекао је и диплому вишег спортског тренера (фудбал), догурао до броја 33 сабраних свих година посвећених школовању и положених више од 250 испита током вишег, високог и последипломског студирања... Непрекидно се усавршавао и „војно“ и „цивилно“.
Прича о упорности и свестраности (...) била би свакако исписана, живот би се за то сам побринуо, али много је значајније када је уоквирују – самопоштовање, самопоуздање, самоодрицање...

1 коментар: