Странице

понедељак, 04. новембар 2013.

НЕЧИЈА ТРЕЋА РУКА


Гужва у жутом зглобном аутобусу градског саобраћаја, у „тунелу“ КОШМАРНОГ СНА, поред средњих врата, баш на саставу где „ломи“ на свакој кривини и кривиници... Кад некуда журиш, немаш много избора. Али, и то је (понекад) за људе... Сви се за нешто држе, али већина некако навикла да се грчевито држи за „штанглу“ изнад главе... Јер, најмање је тада могуће, да ти аутобус „побегне из руку“... Откако сам набацио који килограм телесне тежине, све се чешће придржавам и другом руком... Наравно, очи остају опрезне, за осматрње евентуалних џепароша!

Кажем, сви се „грчевито“ држимо за шипку изнад главе, руке испреплитане, више него у некадашњем „Козарачком колу“... Летњи дан, па сви у кратким рукавима, каквих све „голих“ руку у „букету“...
Покуша(ва)м да померим десну руку, ону којом сам се само придржавао, чисто да уграбим бољу „позицију“ на „штангли“, кад оно „не може“... Гледам у своју руку, јасно је видим и „препознајем“, мислим, нагнуо се мало аутобус, па притисла сопствена тежина... Ајд', да издржим још мало, велим, док аутобус не „ухвати“ правац... Одједанпут, обузе ме неки чудан осећај... као необична игра телом. Померам своју десну руку, шаљем јој ситне „команде“, она углавном „извршава без поговора“... Добро је... Остајем у благој недоумици, зашто уопште, да сумњам у сопствену десну руку... Хватам шипку на бољем месту, с обзиром на положај ногу, које су у благом раскорачном ставу, а прсти стопала мало више размакнути у односу на пете, ради боље стабилности... Тестирам свих десет ножних прстију, мало трну од дужег стајања, али „спремни“ су за свакојака мрдуцкања...
Тражим полако погледом: где ми је лева рука, с „Фестином“ на црном кожном лабавијем каишу, да видим колико је сати... У том делу аутобуса није баш најбоље осветљено, јер нема прозора, простор је био нешто тамнији. Стиснем мало јаче шипку, као да (по)шаљем сигнал, очекујем повратну информацију, а оно – ништа! Помислим, можда је рука мало утрнула од непрекидног држања и „хватања“ равнотеже... У нормалним околностима не треба ни да гледам руку, то је као оно када, без гледања, кажипрстом „погодиш из прве сам свој нос“... Онда, (полу)осврнем се дискретно око „своје замишљене осе“, мало лево мало десно, да видим са ким сам се тренутно „сјединио“ у гужви... Уверио сам се, да сам баш „удобно смештен“ на месту за стајање, какогод? (Не бих сада баш о детаљима!?) Угледам поново „своју“ леву руку... Кад оно..., нема сата (!?), мени драгоценог поклона, драге успомене, с посветом... „Претрнуо“ сам. У делићу секунде, више се (и) не сећам шта ми је прошло кроз главу... Најпре, да сам за те паре, колико је сат вредео, бар мени посебно, могао да се возим „таксијем“ неколико година, сваки дан.
Провејавале су, муњевито, и многе друге мисли, али од испразног размишљања, нема довољно вајде... Најпре покушавам, у магновењу, да померим руку у зглобу, јер не смем скроз да се (о)пустим, али – ни макац. Да је та лева рука мало помодрила, примећујем, али све ми се чини да је од таме у том делу аутобуса. Прсти, и они као да су мало задебљали, а кожа као да је испуцала, додуше, једва приметно, али у узбуђењу су увек „велике очи“... Видим, на делу шаке, супртно од длана, и понеку ситну (као) брадавицу, на рефлексији понеког зрачка који је исто тако рефлексија нечега у аутобусу... Ма, још ни једна секунда није прошла, а у глави прави „рингишпил“ тамних мисли... Погледам, намах, и своју другу, десну, руку – ништа необично!
„Вратим“, поново, поглед на леву, а тог трена ми „(про)пад(н)е“ вилица, „откачи“ се сама..., шта то би...(!?), ни сада ми није баш сасвим јасно... Нема моје леве руке...!? Замаче негде у гужви... Остадох на средњој платформи аутобуса, „залепљен“ за под... „Одузет“ . Капи зноја (што обливају) још нису ни кренуле... Држи ме на ногама још једино мој снажан карактер, да се не предајем до последњег тренутка, до последњих неколико „грама разума“..., а после, после могу мало и да „претрнем“ са задршком, и да се успаничим, или „проживим ситуацију“ на други прихватљив начин... Где је моја лева рука...? Где је моја рука...? Где ми је рука, бре...!? Где је...!??? Вааапааај, у најдубљој дубини моје уснуле – (под)свести!
*
Нисам могао да (по)верујем, „шта ме је снашло“ у сопственој спаваћој соби... Искочио сам из кревета,  скочио сам из кошмарног сна, као катапултиран, и доскочио до најближег огледала... Нисам смео „преосталом“ десном руком да пипнем тај део мојег тела, док прво не видим будним очима... И, наравно, нисам ни могао ништа да видим..., све док сам прстима обеју руку дуго трљао , трљао, трљао..., очне капке! Кад ми се мало боље „избистрило“, „прочкиљим“ најпре  на једно око; видим: ту је ручни сат „Фестина“, на ноћном сточићу...
Гледајући још увек с неверицом у своју леву руку, мада већ увелико будан, уствари преслишавам се редом: аутобус..., шипка изнад главе..., „букет“ збијених голих руку... Да ли, уопште, вреди да још једанпут п(р)омислим: Чија ли је оно била лева – трећа – рука!

Нема коментара:

Постави коментар