Странице

петак, 7. новембар 2014.

ПЕРУШКА И ДРУГ


- Друже поручниче, дозволите ми да седнем поред вас! – обратила се млада дама, у бригадирској униформи, уз благ тајанствен осмех, наочитом младом официру ЈНА, такође у бригадирској униформи, који се замишљен башкарио на једном од седишта полупразног аутобуса, паркираног  испред њиховог омладинског бригадирског насеља, у Завидовићима...

Перушкин друг, не види му се лице, док командује
"Поздрав застави" и певање Химне...
(Омладинска радна бригада ЈНА "Друга пролетерска",
на СОРА "Шамац-Сарајево'78" - Завидовићи, 1978)
- Да, другарице, изволите, седите, слободно... – био је официр помало збуњен и прилично изненађен када му се поглед срео са погледом лепе и смерне бригадирке, покушавајући без оклевања да јој омогући да се што удобније смести на њеном делу спојених дуплих седишта..., питајући се: како то да је пожелела да седне баш поред њега кад има више од пола слободних места у аутобусу(?!).

- Ти мене не препознајеш...? – наставила је дама, са својим већ припремљеним питањима, након неколико секунди, сада без персирања, одлучна да прва приђе, јер схватала је ситуацију у препуном бригадирском насељу, где су скоро све очи биле упрте у младог официра, увек насмејаног, предусретљивог, несебичног да увек помогне, и на радилишту и у „активностима културе и дружења“ након напорног рада на траси. А она је била само једна од осам стотина бригадирки и бригадира, у насељу Завидовићи. Није их могао поручник тако брзо све упамтити по лику. Загонетно! А ово јој је била прва прилика „насамо“, да му приђе. – Не сећаш ме се...?

У четири града – Завидовићи, Добој, Немила и Жепча – било је смештено по насеље са осам омладинских бригада, са по стотину бригадира, из целе ондашње Југославије, а у свакој смени била је и по једна бригада састављена од „примерних војника“ из тадашњих армијских области, по републикама. Било је укупно девет смена, од априла до краја те 1978. године. Није тешко израчунати: четири насеља, по осам бригада, у свакој по стотину бригадира, у девет смена... Или бројкама: 4 пута 8 пута 100 пута 9 једнако 28.800 бригадира, бригадирки, ветерана...

- Покушавам, млада дамо..., покушавам... – пролазили су секунди, млађани официр је настојао да задржи осмех и шарм, мада је постајало јасно да би му добродошла и мала „помоћ пријатеља“, као на квизу. Али био је решен, и изазов,  да прво покуша сам да се сети, јер веровао је да дама није тек тако пришла прва, и да сигурно има „чврст“ разлог...

- А, ако мало боље погледаш моју дугу плетеницу, никад је нисам мењала, осим што је повремено скратим, када коса порасте... – полуокренула је дама главу, сада већ са више самопоуздања, тако да је поручник могао боље да је погледа, и њу и њену плетеницу која се спуштала низ леђа.

- Црна коса, дуга негована плетеница, поглед паметнице, понека скривена пегица на лицу, трагови стидљивости, руке припијене уз тело, прсти ... – „друг поручник“ је већ покушавао да брзо „чита“ сваки покрет, положај делова тела, мимику; највише, одговор покушавао је да пронађе у њеним благим очима које су ипак, како му је све више изгледало, највише говориле... – Да, знам само једну особу са истом таквом плетеницом, и тако изражајним погледом..., али немогуће, овде, сада, она..., како...?!

Овај сусрет догодио се у месту Завидовићи, у ондашњој Босни и Херцеговини, 1978. године, на Савезној омладинској радној акцији (СОРА) „Шамац-Сарајево '78“, на изградњи другог колосека пруге, паралелног са првим који је био изграђен још 1948. године, такође великом радном акцијом. Аутобус је требало да повезе делегате свих омладинских радних бригада, из свих насеља, на Скупштину смене целе акције, која се одржавала у Добоју, где се иначе налазио и Главни штаб СОРА „Шамац-Сарајево '78“.

Тог мајског јутра, пре више од тридесет и шест година, настала је ова необична прича. Заправо необичан сусрет, један од оних које живот сам режира. Бригадирка Перушка била је из „Осме војвођанске омладинске радне бригаде“, из Суботице... А „друг поручник“ био је заменик команданта „Друге пролетерске омладинске армијске радне бригаде“, састављене од „стотину примерних војника“, коју је припремила и послала Команда тадашње Друге армијске области ЈНА, из Ниша. Живот их је водио тим путевима.

Први носиоци: Перушка чита "поруку Титове
штафете", а њен друг Драган је поред,
заједено ће сви потрчати.
(Таванкут, код Суботице, 1963)
- Перушка, Пееруушкаааа..., да ли је могуће?! Драга, Перушка! Опет седимо заједно, као и пре петнаест година, када смо заједно седели у школској клупи... – навирала су им истовремено најлепша сећања која су се односила на најбројнији разред омиљене учитељице Марије. Безбрижни школски дани. Више од четрдесет ученика у разреду. Дрвене школске клупе. Основна школа у Таванкуту, код Суботице, на северу Бачке... – Моја најбоља другарка Перушка, и ја... Опет седимо заједно! – понављао је „друг поручник“, Перушка је само слегала раменима, и никако да обуздају емоције. Срдачан другарски загрљај и пољупци. Она је само ћутала. Једном руком је притискала дугу плетеницу, а прстом друге је вешто склонила сузу...

Да, сузе су биле веома важан део једне њихове ђачке приче. Били су десетогодишњаци. Били су одлични када је реч о учењу, али и несташни када је год било „простора“ за ђачке несташлуке. У трећем разреду су претеривали с несташлуцима, па их је учитељица Марија „педагошки“ помешала, да седе заједно у клупи по дечак и девојчица, како би их мало смирила.

И прелепа девојчица Перушка, иначе мађарица, лепо васпитана, одлична ученица, сада и бригадирка...; као и тадашњи дечак, њен „друг“, такође одличан ученик, а сада „друг поручник“ и бригадир; једини нису били тада „кажњени“, јер док су сви остали били упарени по принципу: немиран и добра или немирна и добар, Перушка и њен другар били су свеке следеће године наизменично председници разредне заједнице, и примерна деца у сваком погледу. Мало касније видећете зашто је било важно: бити примеран ученик.

Када је учитељица „наредила“ Перушки да седне поред дечака, почела је да плаче, сузе је ронила... Дечаку поред којег је села било је у почетку непријатно јер није те сузе умео да разуме на прави начин. Биле су то сузе због чињенице да девојчица седи у клупи са дечаком, јер то се косило са њеним тадашњим поимањем: школска клупа! Трајало је то... И као што у животу бива: „сваког чуда три дана доста“, тако је и Перушка навикла на нови начин дружења. Другарство се спонтано развијало. Постајали су најбољи другари у разреду, помагали једно другом, и свима осталима, у учењу; када је неко требало да одговара за оцену, или решава задатке... Трајало је то нешто више од месец дана... Учитељица Марија је била врстан педагог.

А онда, једног дана – бомба! Учитељица је захтевала да се сви врате на своја стара места: дечаци са дечацима, а девојчице са девојчицама. И, Перушка је поново „горко“ плакала; сада: због раздвајања. Тешко је прихватала раздвајање. Уз доброг другара осећала се заштићеном, везала се за њега другарски. За њу било је то непоновљиво – искуство.

- А, сећаш ли се, Перушка, „Титове штафете“, која је те године, кад смо је ти и ја први понели, кренула баш из наше школе? – настављали су заједно да обнављају непоновљива сећања, док су јасне слике тих догађаја муњевито претицале њихове мисли...

Те године, у пролеће, у сусрет Дану младости, било је одређено да из њихове основне школе треба да пође „Титова штафета“. Наравно, опет су Перушка и њен „другар из клупе“, као најбољи ученици, требало да први понесу штафету. Перушка је читала писмо које се након читања стављало у унутрашњост штафетне палице, док се штафета налазила у рукама „њеног другара“... Заједно су први потрчали, а за њима сва деца школе, и сва деца из села, која су изашла на улицу да поздраве штафету. Након поздрава, махања заставицама и цвећем, и они су трчали за „Перушком и другом“. Дуго су тако трчали, и након предаје штафетне палице следећим носиоцима, све док им неко није рекао да је њихов задатак био да трче само до прве предаје штафете...

- Перушка, знаш оне фотографије, док ти читаш писмо, поруку Другу Титу, а ја држим штафету, испред школе, које су биле изложене на сеоском великом паноу, налазе се код мене, добио сам их, добро их чувам, као веома драге успомене из детињства. Баш бих волео да ти их покажем. – очитавало се у очима и осмеху „друга поручника“ неописиво задовољство тим необичним сусретом.

Пут аутобусом од Завидовића до Добоја, протекао је за тили час. Сећањима на „ђачко доба“ није било краја. Сва деца из разреда учитељице Марије, већ су „постали“ успешни, вредни и честити људи. Незаборавна поносна учитељица успешно је „извела на пут“ стотине девојчица и дечака.

- А како да ти приђем, ти си официр, командујеш омладинском радном бригадом, још армијском, на бригадирској блузи стотину значака, увек окружен разним људима, по цео дан активан, па девојке бригадирке... – Ту је мало застала, очи су јој се смешиле враголасто. – Знаш, ја сам овде са мужем, заједно смо бригадири, било ми је мало у почетку и непријатно да му кажем... А кад сам те само њему поменула, он ме је одма „убедио“ да ти се јавим, он ме је и предложио за делегата, и ето сад седимо заједно у овом аутобусу, у истој „клупи“...

- Чим се вратимо, упознаћеш ме са својим мужем, желим да му захвалим за разумевање, прво ћемо отићи заједно до твоје бригаде...

Ово је негдашњи и тадашњи Перушкин друг,
и ваш данашњи блогер Драган Петрушић,
ударник са СОРА "Шамац-Сарајево'78"...
Ово је истинита животна прича!
- Разумем, друже поручниче! – прекинула га је изненада Перушка „симпатично војнички“, незаборавно, усред реченице; и као да се нимало није променила од далеких дана када је „школска клупа“ представљала цео њихов свет. Ништа није могло заменити њихову незаборављену срећу из детињства и изненадну радост садашњег дирљивог акцијашког тренутка.

- Ех, моја драга Перушка, Перушка..., да само знаш колико си ме данас обрадовала... – користио је „друг поручник“ сваки погодан тренутак, у повратку ка њиховом бригадирском насељу, да нагласи нескривено одушевљење поновним виђењем, баш у акцијашком амбијенту.

- Ех, мој драги Драгане, Драгане..., више пута, гледајући заједничке фотографије нашег разреда, питала сам се: да ли ћемо се икад више видети? – није лако описати и њену радост и задовољство, пропраћане враголастим гестовима.

- Перушка, а сећаш ли се онога...? – зачикавао ју је Драган...

- Драгане, а да ли се ти сећаш...? – уживала је Перушка у низу прелепих подсећања...

Подсећања на ђачке несташлуке, на другаре из клупа, на омиљену учитељицу, на сузе, на путеве животних раздвајања..., прекривао би сваки нови и нови осмех... Осмех увек надјача сузе!


4 коментара:

  1. Сентиментални споменар, чита се у једном даху. Живот пролази а слике као сведоци прошлог остају, к'о чаробни штапић у трену враћају сете - доживљаје - успомене на прохујало у вихору времена. Носталгичан осврт као у песми. Хвала. За радост вашу ведру, драгу, За игру плаху крај дрвећа, За клик и песму вашу благу, К'о класје младо што тек шуми, К'о поток ведри са планина, Били сте осмех што бол уми, Били сте живот што наступа. Били сте светлост која сине, ви сва нада школских клупа, с љубави много, с много воље, били сте уздање Отађбине!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Србимире, овако надахнут твој коментар примерен је одраз на истиниту причу из прошлости која благотворно дотиче нашу садашњост, претиче нашу стварност и опет нас очекује негде у будућности. Одјек приче је неисцрпан. Све време сам је носио дубоко у себи, а сада сам је само поделио и са вама. Драго ми је. Биће још сличних прича!

      Избриши
  2. Gospodine Petrušiću, zaista divan post ! Jako ljepa i emotivna priča pisana kroz sjećanja.Želim Vam još mnogo ovakvih priča. Pozdrav !

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Istinite priče su uglavnom lepe, emotivne, protkane sećanjima... Ova je jedna od takvih. (Ima ih, naravno, i drugačijih!) Kada ih "podelimo", onda one podstiču, uče nas, podsećaju, bude u nama nadu i veru... Poštovanje, Milena, i veliki pozdrav!

      Избриши