Странице

недеља, 02. новембар 2014.

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (11. део)


- Боже, какав сам ја то човек?! – запитао сам се већ након два часа, другог дана, проведених на овогодишњем 59. београдском међународном Сајму књига. – Зашто не могу „као и сав остали свет“ да лепо шетам сајамским халама, безбрижно, неоптерећено, не обазирући се на глупости наше свакодневице, и да уживам... Зашто? Чујте ово:

 - Господине, изволите флајер, имате попуст ако у нашем кафићу... – прилази ми лепа девојка пружајући неки шарени „двадесет одсто“ папир; насликани флашица кока-коле и експресо кафа... Благајна и улаз у хале Сајма тек су на пушкомет. Тек се назиру, и тек је подне. Јуче је овај Сајам књига био свечано отворен. Данас је други дан...

- Захваљујем се (нисам рекао „захваљујем“!), девојко, не пијем то „америчко црно зло“ звано Кока-кола, да не трошите џаба рекламне „попуст“ папире, а кафу углавном пијем „у топлини куће своје“. – Приметили сте, рекао сам „Захваљујем СЕ“, што значи да нећу да узмем; мада сам сигуран да она нема појма која је разлика између „захваљујем“ (ДА, узимам) и „захваљујем се“ (НЕ, не узимам)...

Након свега десетак корака, „речит“ млад господин не штедећи ни грло ни глас: „Ако купите новину Данас, добијате и поклон књигу коју одаберете, само ако купите једну новину...“. Успорим, гледам на столове испод платнене настрешнице, прекривени су разним књигама, углавном као да потичу из неког подрума, отргнутих „од зуба времена“, али не и сачуваних од вишедеценијске влаге и ситне прашине... Прену ме женски глас, с оне стране стола, гледа ме и понавља: „Купите једну новину и одаберите једну књигу као поклон...!“.

- Захваљујем се (не: „захваљујем“!), новине одавно не читам... – само убрзам корак и наставим ка благајни, припремивши новац за улазницу: две стотине и педесет динара. И сматрам да је то у реду, и да је боље тог дана купити улазницу за Сајам књига него за исти износ појести, на пример, пљескавицу или пицу или велику палачинку...

Прво сам пожелео да погледам гостујући „кинески штанд“; најпре из даљине и са висине, а онда да прошетам тик уз мноштво поређаних књига. Млад кинез ми љубазно препоручује, на српском језику, уз уобичајен наклон поштовања, да бар застанем иза повећег паравана, где је управо у току „приказ књиге“ једног савременог кинеског писца. Како да му одбијем, када је све рекао правилно, боље него било који Србин. Није рекао „презентација књиге“, већ „приказ“... Презентација је „поклањање“, јер на енглеском реч „презент“ има више значења, али у поменутом контексту приказивања и представљања, она би уствари као туђица више значила „поклањање“.

Кинези су обичан приказ књиге урадили тако добро да се човек заиста одмара, обавештава и ужива у сваком детаљу и минуту, одмереним озвучењем, милозвучним тоновима, правовременим превођењем двоје одличних преводилаца, српског и кинеског, ненаметљиво, смерно... Иако је било много (нисам рекао „пуно“!) захваљивања, ниједанпут није речено: „Пуно хвала“, „Хвала пуно“, „Пуно хвала“, „Хвала пуно“..., већ „Хвала лепо“, „Велико хвала“, „Хвала“... Ниједанпут није било (за „хвала“) речено: „Захваљујем се“, већ увек „Захваљујем“, „Захваљујемо вам“, „Захваљујемо свима“... Остао бих радо и неколико часова, али имало је још доста тога да се види на „целом“ Сајму.

Док сам одлазио са кинеског ка осталим штандовима издавача, „испраћале“ су ме кратке смислене реченице, у којима није било ни речи: препоручујемо, предлажемо, обавезно прочитајте, немојте пропустити прилику, користиће вам, неизоставно штиво, допуните ваше кућне библиотеке..., већ, све је било веома (нисам рекао „јако јако“!) учтиво, и препуштено личном избору посетиоца.

На нашим „балканским штандовима“ Сајма књига, у Београду, често скоро као на неком „вашаришту таштине“, на местима за приказ књига (нисам рекао „презентација књига“!) и представљање аутора седели су „зајапурени“ посленици писане речи и говорили као навијени, да би за додељених им десетак минута „бифлали бифлали бифлали...“, да кажу што више, отимајући и речи и мисли и минуте и микрофон... својим сабеседницима како би „испали“ што паметнији, начитанији, важнији, победници на „кратким беседничким деоницама“, често нашенаравски претварајући своја излагања у несувисла, одвраћајућа, зачињена језичком инвалидношћу, поштапалицама (да кажем, рекао бих, да тако кажем...)...

Кретао сам се кружном периферном стазом, застајкивао испред „малих“ издавача, смештених на површини од свега неколико квадратних метара, најчешће организованих породично, гледао наслове и помало разговарао са „домаћином“ или „домаћицом“ – штанда. Ако желите рећи ћу вам и која тема ме је највише занимала: електронско издаваштво (е-издаваштво)?! Желео сам да сазнам и научим, што је више могуће, о настајању и објављивању – е-књига.

Наиме, у којој мери је код нас, данас, заступљено е-издаваштво, а пре тога: колико је (не)развијено? И, одма, да поделим с вама све што сам сазнао: нисам ништа корисно ни сазнао нити научио. Бар не више него сам већ знао. Класична „папирна“ издања још увек су у првом плану, а е-издаваштво тек је у повоју. Блиска будућност развоја „електронског издаваштва“ је неизвесна, јер софтвер и ИТ услуге те врсте још су прилично скупи и недоступни, скупљи од класичног начина.

А, с друге стране, читаоци још нису „спремни“ да прихвате „електронско читање“, ни „електронске читаче“ којима се цене крећу између 100 и 200 евра (пардон, нисам рекао „еура“!). Мада, могу за читање е-књига послужити и најчешћи и најраспрострањенији компјутери, лап-топови, таблети... Ипак, највише читалаца себе сматрају истинским „љубитељима књиге“, и радије желе да у рукама држе „праву“ књигу, да осете корице, папир, мирис, свилени кончић... Наравно, еколошки папир, директно од одговарајућег дрвета, а не тамо неки јефтинији рециклиран...

Гламур Сајма књига није тешко разоткрити. Оних неколико наших издавачких кућа које се сматрају најјачим или највећим или најнај..., „башкаре“ се у централном делу сајамског простора, и сви имају своје „форе и фазоне“, попусте, повољности, брзину, привиде... Нема много мудрости: или си једна од неколико „великих“ издавачких кућа или си једна од многих многих „малих“. Није то ни слично „хијерархији“, ни налик „мрежи“, ни близу „ланцу“, ни као „монопол“... Ове три тачке (...) не значе да бих могао још да набрајам, већ овог пута значе: даље се ћути(!) или није за причу(!) или „затворена уста и надувани образи а очи немуште“(!?)... („Мислим, ако ме разумете?!“)

Не желе „мали“ који таман преживљавају да причају о „великима“ који алаво убиру; а „велики“ су велики. И јесте и није – јасно!? Да бисмо појаснили, било би потребно провести много више времена разговарајући са „малима“. Али, где би нас те приче одвеле? У „непознато“! Или у „забран“. Или у „умор“! ... Зато, „мали“ пишу своје књиге, сами их припремају, штампају и објављују сами их разносе на одредишта, сами их приказују, сами их нуде библиотекама, сами их носе до полица у „великим“ кућама, најчешће их сами и продају..., али задовољни су када „оде цео тираж“. И срећни су када их сачувају од поплаве, односећи их у последњи час из подрума на таван. Сналазе се.

Кружим периферијом велике сајамске хале, одлучан и да прелистам неку књигу; узимам насумице једну која се разликује својим изгледом од свих осталих, тамне сиво-маслинасте боје, ништа ме није посебно привукло..., али сад ћу вам измамити осмех: замислите! Отворим ту књигу на страни 264, небитно, погледам последње кратке пасусе, и читам:

~ „...Поготово је неопходно пазити на употребу повратне заменице се уз глагол захвалити, зависно од значења. У значењу „изразити захвалност“ боље је неповратно: захвалио је за помоћ коју су му пружили, захваљујем на пажњи и захваљујем за пажњу и сл, док се повратни облик употребљава у значењу „одрећи се нечега, поднети оставку“. На пример: Захвалио се на понуђеној функцији, тј. одбио је да је прихвати.
Према томе, ако вам понуде нешто – кафу, пиће или слично а ви прихватите и хоћете да будете фини, кажите захваљујем. Кажете ли захваљујем се, схватиће да сте одбили понуду!
Зато пазите када говорите, јер изговореној речи нема повратка...“ ~

Зар баш то да ми се деси, хаах, да прво наиђем на тврдње о којима и сам често примедбујем, зарад боље комуникације, правилности, тачности..., када је реч о говорном језику свакодневице. Колико пута дневно имамо потребу да „захвалимо“ или да „се захвалимо“ а да уопште не размишљамо да ли то чинимо правилно или неправилно. Да ли је довољно рећи или правдати се, у стилу: „Ма, важно да се ми разумемо!“... Ако је тако, чему онда сва ова прича о језику?! Прича која ће неминовно ускоро прерасти у – борбу. Јер, језик је веома (нисам рекао „јако“!) значајна мера нашег – постојања!


На Сајму књига нормално је да је једна од најважнијих кључних речи: језик. Има много лоших примера који нам указују на неопходност знатно веће „будности“, ради – очувања матерњег језика. Говорни језик наше свакодневице је у очигледном паду. Незаустављиво! То је наша стварност. Писана реч је шанса да и говорни језик сачувамо. Не треба раскош језика „стискати“ у корицама књига, на сајамским или библиотечким или кућним полицама. Напротив! Колико год сматрамо језичку стварност суровом, ипак: „Језик одражава нашу стварност.“... (Наставиће се)


Нема коментара:

Постави коментар