Данас људи и иначе мало уче, нису
мотивисани, осим веома (нисам рекао „јако“!) ретки. Чудна нека времена.
Људи као да не знају да не убија само „прејака реч“, већ и „преслаба“...! Олако
се препуштају површности, безсадржајности, незнању... Видно (о)падају
критеријуми, слично као после сваке следеће попијене чаше вина. Помињање
„система вредности“ горе је него гурнути неком „прст у око“... Људи су све више
осамљени. Све, и свакодневни говорни језик, своди се све више на ниво
„сигналног“... Данак брзом развоју технологије, комуникацијских могућности,
неоријентисаности, несразмере између хтења и способности... Или свега
помало...?!
Знам вас довољно добро, ако наставим
са оваквим „сажваканим жвакама“, брзо бисте могли закључити да овај блог пост
води у „сопствену“ просечност, осредњост, незанимљивост... Немојте закључивати
пребрзо! Код мене се увек зна(!): поверење, корисност, поштовање, упорност,
необичност, доследност, добронамерност... И кад вам на почетку садржај не
изгледа баш по вољи, изненада дође до обрта. Уосталом, промислите мало: „ако не знаш куда идеш, сваки пут ће те одвести
тамо“. Зар сте икада посумњали да ваш „одабрани блогер“ не зна куда иде,
куда креће, којим ће путем...?
Рекао сам вам већ да нисам лингвиста
ни професор језика..., јер да јесам вероватно бих следећи пасус почео
овако: „Већ у првом разреду основци уче
да разликују речи којима се именују бића и предмети (именице) и оне које
означавају радњу (глаголи). Касније сазнају да се радња може исказати и
именицама. Тако према глаголима, на пример, писати, пеглати, градити и сл,
имамо тзв. глаголске именице писање, пеглање, грађење... Међутим, оне само
именују врсту радње (кретање, мировање...), а не могу да означе ни ко је врши
(у наставку обратите посебну пажњу на реч: „врши“! – моја напомена), ни када. То могу само глаголи, који су
зато најподеснији за исказивање радње...“.
Но, некако је већ и овај блог пост требало
почети. Многи су садржај претходног цитираног пасуса заборавили, давно беше, или не знају, или
занемарују. Једноставно, однекле им се наметнуло: „копирнице врше копирање“, посматрач
„врши посматрање“, пливач „врши пливање“, куварица „врши кување“, осигуравајућа
друштва „врше осигурање“, лекари „врше лечење“..., чак и школе „врше упис“
ученика. Сви нешто врше, врше, врше... (А нико ништа не ради!).
Глагол вршити назива се и „паразитски“ глагол, прочитао сам, јер самцијат
ништа не значи па се мора допуњавати именицама: „вршити упис“, „вршити кување“ ,
„вршити осигурање“...? Откуд само толика љубав и обожавање према том
„паразитском“ глаголу – вршити?
Откуд?! Никад ми није било јасно! Можда многе подсећа на врх, врхунац знања,
стручности, пословности..., и то би могли боље да знају они који употребљавају
такве склопове речи. Или је по среди угледање на глаголе непотпуног значења: почети, морати..., којима је потребна допуна: морам читати, почео је радити...
Зар није боље, промислимо(!) заједно,
али и правилније, да ти силни „вршиоци“ своју услугу искажу правилније,
јасније, краће – једним глаголом: школе уписују
ученике, заводи осигуравају возила,
куварица кува ручак, лекар лечи болесне, посматрач посматра... јер природи нашег језика
више одговара глаголски (вербални) него именички (номинални) стил, који
„отежава и умртвљује израз“. Или, кад (неки) новинари кажу да ће „доћи до
сусрета“ двојице државника, који ће „водити разговоре“, уместо да једноставно, кратко
и јасно кажу да ће се двојица државника срести
и разговарати.
Сад смо,
(не)нормално, у малој дилеми: да ли наставници и новинари не знају (?), или
знају али су „дебело“ насели бирократској подвали. Јер, шта је тричаво срести се и разговарати, то раде обични
докони људи, а међу државницима треба да „дође до сусрета“ на коме се „воде
разговори“ (судбински важни и напорни!). А онда, одма, и посланици у скупштинама „воде
расправе“, представници завађених народа „воде мировне преговоре“, а да стварно
преговарају, бар би међусобно
проговорили...
Не могу да одолим а да још мало не
додам и следеће: да не помислите да водим хајку на глаголе: вршити и водити. Нека и даље свако врши своје обавезе, нека
политичари воде народ, заљубљени нека воде љубав. (Мени се ово с „вођењем љубави“ највише свиђа, не бих ја ту никад „мешао“
правопис!) Јер то се не може исказати само глаголом, јер: водити љубав не значи
само љубити. Уосталом,
ни значењски није сасвим исто закључити
и „доћи до закључка“, јер ово последње указује на процес, и да је закључку претходило размишљање, промишљање, анализа,
синтеза... Одма се намећу и: желети
(уместо „имати жељу“), намеравати
(уместо „имати намеру“), мислити
(уместо „имати мишљење“), предњачити (уместо „бити у
предности“)...
Него, да се ми полако вратимо у сверу
(нисам рекао „сферу“!) (раз)говорног језика свакодневице (књижевни језик), да
се одмакнемо од неприродног и крутог језика, који се „увукао“ у језик политике,
администрације, па и науке, од тих двочланих конструкција типа „узети учешће“,
„вршити испитивање“... Јер, ако будемо тако непотребно, непримерено и неконтролисано
наставили са „вршењем“, „вођењем“ и „обављањем“ радњи за које имамо примерене
потпуне глаголе, који сами (без именице) могу исказати радњу, није далеко дан
кад ће чим „завршимо спавање“, „доћи до нашег буђења“, када ћемо „приступити умивању и чешљању“..., а
затим „остварити увид у фрижидер“ и
(ако не буде празан) „извршити
сервирање“ тих намирница и кратко „водити
доручак“ јер нас „очекује одлазак“
на посао како бисмо „остварили
зараду“ за живот и куповали све оно за чим „имамо жељу“...
А, није искључиво да ће до нас одасвуд
допирати (и) гласови: „Вршимо продају новина!“... „Вршимо поправку
кишобрана!“... „Вршимо откуп старог гвожђа!“... „Обављамо оштрење“ ножева!...
„Обављамо поправке аутомобила!“... „Обављамо прање тепиха!“... „Водимо чишћење
ципела!“... „Водимо чување кућних љубимаца!“... „Водимо... обављање...
вршења...!“... (Упс!!!)
Нерадо сам употребљавао, признајем(!),
начин који се примењује у лингвистичким, лекторским и професорским круговима, ради
објашњавања или појашњавања, али не без разлога! Не мислим да кажем да такав
начин није добар, напротив! Веома (нисам рекао „јако“!) често читам
управо такву литературу, да бих себи одгонетнуо нејасно или недоумице. Али,
често ми се намеће закључак да је људима „напорно“ да таква објашњења читају,
јер, рекосмо на почетку: не воле да уче! Навикли су, и (на)учили су, да
се причувају од „прејаких“ речи; али неопрезни су, нико их не упозорава, када
је реч о – „преслабим“!
Све ово, и све оволико, „трућкао“ сам
највише да бих вам поручио нешто веома важно. Ово: ВРШЕ
се (нагласак на „тврдо Р” и „дуго Е“) само – жито(!); а ВРШИ се само, и искључиво – „мала“ и „велика“ НУЖДА...!!! И ништа више! Све остало се ради, и пише и говори по
правопису. А правописа сам се овде у тексту ипак помало дотицао да бих уверљивије
указао на лепши, мекши, природнији..., свакодневни (раз)говорни језик, а зашто не и – писани?!
(Наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар