Наиђем на тврдњу коју је неко
„закачио на зид“ на Фејсбуку: „Кад
истина није слободна, ни слобода није истинита.“ (Жак Превер)... Не морамо одма да тражимо где је ми можемо даље
„качити“. На шта се може односити? У којем разреду средње школе би то била
добра тема за врло добар писани задатак (нисам рекао „писмени задатак“,
јер увек има и недовољно писмених, илити неписмених...!). Иако се термин
„писмени задатак“ вишедеценијски уврежио чак и код професора српског језика (и
књижевности), иако сам га некад и сам тако називао и било ми је нормално, сада
га сматрам вишеструко погрешним. Тај задатак, истина, онако како је одувек био
замишљен, превасходно је био намењен да ђаци покажу писменост, а не неписменост, мада показују и њу(!). Али нико не мари: писмени, па писмени, па писмени...
Прво ми се ипак „јавило“,
мојој маленкости, да мало „применим“ поменуту
Преверову мисао, па из ње изведено, некако би изгледало (и) овако: Кад знам да пишем како говорим, знам и да говорим
како пишем... Да, знам, ви ћете сада рећи: Драган ко „шваба тра-ла-ла“, ко о чему, он
о језику... Могу само да кажем: „Погледајте наслов!“... Као оно када
навијачи скандирају на утакмици: „По-гле-дај-те семафор!“... Једног дана, када
„укинемо“ наслове: ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ и ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ, тада више нећемо
толико „разговарати“ ни о правопису, ни о граматици, ни о језику... А,
дотле...!?
Препоручујем вам како да „поправите“ ваш (раз)говорни језик
свакодневице; ви се помало љутите или одобравате, можда се мало и „нервирате“
или „мрштите“, читате или погледом само овлаш прелетите „написаним простором“,
и дате ми понеки пријајући „плусић“ као знак подршке и слагања... Не наводим
вам ја превише примера нити идем баш у „танка цревца“, али ако бисмо једног
дана пребројали заједно колико сам вам предлога упутио, видећете да није више
од четрдесет до педесет. Само за оно што се „отело“ правопису и природном и
течном матерњем језику, а последица је углавном „ружичастих“ утицаја...
Уосталом, Алберт Швајцер је једанпут
изрекао мисао коју би требало понављати кад год..., а корисна је: „Давање примера није главна ствар која утиче
на друге, то је – једина ствар.“
Када бих вам навео бројке (ни ја их не знам баш тачно, али... отприлике!)
колико имамо професора српског језика и књижевности, колико врсних лингвиста,
колико зналаца матерњег језика... Али, шта вреди: они су – лењи! Шта (им) друго
поручити?! Армија је то интелектуалаца, наоружана веома моћним оружјем –
знањем, али само понеки понекад недовољно убедљиво извирују из „својих ровова“,
из сопствене зоне комфора. Не делује систем за њихову „мобилизацију“, нико их
не позива, или бар не довољно.
Недавно је један од врсних зналаца језика, Миле Медић, истакао: „Народ нема ништа вредније и веће од језика.
Језик држи народ на окупу чвршће него земља. Народ може да изгуби земљу, да
другу земљу задобије, и да опстане. Опстане у језику, својој највећој тврђави.
У језику је све што један народ чини народом, а човека човеком.“... Ако у
ових неколико редака текста не препознајете „апел над апелима“, онда ни
покушаји попут оних које чиним у оквиру ове теме немају довољну „убојитост“.
Зашто је тако? Промислимо заједно!
Мало да „ресавимо“, да пробамо и тако да разјаснимо неке „ситнице“.
Наравно, нећу то чинити баш дословно. Али, да видите да није толико важно да ли
ћу вам писати „директно из главе“ или ћу се ослонити на оно што је неко други
већ записао. Овако:
На улици ме
заустави човек.
- Ја се извињајем,
је л' можда знате...?
- Ја се извињавам! – реаговах по навици.
- Добро...
извињавам се, је л' ви можда познавате...?
- Опет грешка:
не каже се „познавате“ него познајете!
- До ђавола!
– наљути се човек. – Малопре кажете: није „извињајем се“ него „извињавам се“,
сад: није „познавате“ него „познајете“... Не зна човек ни како да говори!
- Зна ако зна
следеће...! – Кажем, али он оде, не слуша... (Али, добро је, слушате ви!)
 |
| Ово је напис (не: "наТпис"!), иначе мојих руку ових дана дело... (пред покривање ригипсом) |
Не намеравам да у поменутом примеру (дијалогу) објашњавам граматику, већ
указујем на наше опште понашање и однос према нашем говорном језику. Наша
нарав! Ни једна крајност није добра, али докле ћемо урушавати наш матерњи
језик? „Сложености“ из незнања се умножавају и о њих се све више саплићемо. Зар
није онда боље отклањати недоумице и грешке што пре; једну по једну; од случаја
до случаја... Да не останемо на језичком нивоу: Она спава, али не „дава“...!(?)
Апсурдна је чињеница: што је знање
из граматике слабије, недоумице су све – ређе, или их уопште нема, јер нема
изграђене свести правилно –
неправилно; или: може свакако! А не може (разговор) свакако! Него само „кад
како ваља“... Јер, понављаћу безброј пута (моја тврдња!), када је о
свакодневном и говору уопште реч: Данас се
разумемо и некако, а сутра – никако!
Да све „напредује“ па и језик(!) показује и детаљ из недељне преподневне
ТВ емисије (23. новембар), на „најгледанијој ружичатој“, кад у самој одјави
новинарка (није њена грешка!) завршава разговор
са гостом, речима: „Био је ово први потпредседник Владе и министар спољних послова, господин...“. Раније
нисам обраћао пажњу на оно „иностраних“
или „спољних“ (послова), јер било ми
је нормално да слушам (и знам за) скраћеницу МИП (Министарство иностраних послова)... Вероватно је
неко (неки „језички реформатор“) мудро закључио да ако је МУП (Министарство
унутрашњих послова), онда је „логично“ да се оно које се односи на „послове
напољу“ назива – „за спољне послове“... Није ми сад баш јасно?! А раније ми је
било веома јасно!
Питам се, и питам: ко је променио да уместо „иностраних послова“ сада
кажу или пишу „спољних послова“(?), и да ли свако може да урушава језик до – разбијања
(могао сам рећи и „до деструкције“!). Мада, није то само питање језика?! Или:
„иностранство“ или „странство“... (Напомена: У целом свету је „иностраних“, у Србији је „спољних“, у Хрватској је „вањских“...) Ово „откриће“, сигуран
сам, можете чути само од мене, јер језик промишљам веома „дубиозно“, и нисам ово
„преписао“! Хмм, оно: министар спољних послова, више му некако дође као „спољни
момак“...
Да ли је правилније рећи „инострани језик“ или „страни језик“ или
„спољни језик“, или...? Инострана екипа или страна екипа или спољна екипа?
Инострани производ или страни производ...? Инострани лет или страни лет...?
Јер, где год се помене реч која значи „страно“, „страни“..., више „вуче“ на
помисао и више остаје простора (као) да има и „настрано“... Да ли је тачно ако
кажемо: „Странац је из иностранства!“(?), ако мислимо на: одакле долази...
(Ваљда, није свеједно! Хмм!)
 |
| И кад на "ригипс табли" пишем, говорим како(?)..., да разумете слово свако! |
Ако вам се чини да је ова тема „исцрпљена“, да нема више ништа да се
дода, уверавам вас да је ово до сада био тек „врх леденог брега“, и мало испод.
Замислите само колико је нов(а)ца утрошено за оне силне скупе табле назива
министарстава и гравирање слова, на којима пише: „МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ“,
„МИНИСТАРСТВО ПРИВРЕДЕ“, МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ“, МИНИСТАРСТВО ЕКОЛОГИЈЕ“, и тако
редом... А правилно је: „МИНИСТАРСТВО ЗА
ОДБРАНУ“, „МИНИСТАРСТВО ЗА ПРИВРЕДУ“, „МИНИСТАРСТВО ЗА КУЛТУРУ“, „МИНИСТАРСТВО
ЗА ЕКОЛОГИЈУ“...
И? Шта сад?! Да ли да настављамо са примерима и промишљањима и
предлозима како да бар мало „поправимо“ говорни језик наше свакодневице, или
вам је свеједно...?! Доообро, како хоћете, ионако не коментаришете испод блог
текстова, „нити зборите нити руморите“... Не, не љутим се, не грдим вас, само
кааажем! (Ваш избор!) Захвалан сам
блог читаоцима који ме „награде“ икаквом повратном информацијом. Тежим и ка
забавнијем начину размишљања. Необичнијем. Посебнијем. Покретачком. Мој избор
јесте: настављам! (Наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар