Довољно дуго сам провео у новинарству да бих тачно знао када је време да
или прекинем или нешто променим у теми коју обрађујем у наставцима. Као што је
тема у овом блогу под насловом ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ, а односи се на (нисам
рекао „везана је за“!) говорни језик наше свакодневице. Један по један део и
дошли смо заједно „разговарајући“ до целог „туцета наставака“ (број од дванаест...).
Не намеравам да прекинем, али мало освежења није на одмет, па тако мало
освежена ова тема могла би да потраје у још неколико (неколико је:
четири до седам) наставака... Вероватно ни тада нећемо престати да „ћаскамо“ о
овој теми (нисам рекао „на ову тему“!), једино што сматрам да не би требало
да буде дословно сваки други блог пост, као до сада, већ спонтано и сукцесивно
(можда би било боље да сам рекао „повремено“!).
Ако још нисте приметили промену у наслову, не мари; ипак читате 13. наставак, а промене у садржају
текстова биће не толико битне за још неколико следећих наставака ове теме.
Осећао сам, како већ рекох, да нешто треба да променим, па сам почео од
наслова, од главе, па ће у следећих неколико наставака наслов бити ГОВОРИМ КАКО
ПИШЕМ... А, опет, након свега, када будемо „разговарали“ о овој теми, надам се
да вам неће сметати ако будем наизменично мењао наслов, једанпут један а други
пут други... Остајаће низање редних бројева у оквиру наслова, па ћете се
и даље лако оријентисати и без проблема пратити тему. (Нисам рекао „у склопу“,
јер зна се када се користи „у склопу“ а кад „у оквиру“ – нечега! Није свеједно!).
Да ли треба да вам наглашавам да је и само по себи моје писање (и ваше
читање мојег написаног) могло да вам послужи да разумете како уствари говорим.
Наравно, увек постоје нијансе које одликују (на)писан од (раз)говорног језика,
али верујем да ову напомену и нисте схватили баш „буквално“. Већ кад
поменух реч буквално одма имате и
добар пример, на пример, да неупоредиво чешће изговарамо ту реч у свакодневном
говору, него што је употребљавамо у писаној форми. Једноставно, у говору не
успевамо да је „прескочимо“, а када пишемо имамо довољно времена да је не уврстимо
у оквиру реченице коју пишемо, јер тада нам „правописни рефлекс“ значајно брже делује.
Уопште, разне поштапалице, много (нисам рекао „јако“!) чешће
прекидају ток мисли и изговорених реченица, него написаних. Мада се све теже и
теже изражавамао и написмено, јер све мање и мање читамо књиге, и текстове на
папиру... Иако је технологија толико узнапредовала, превасходно електронски
записи, човек још увек, а биће тако задуго, најбоље и најсвесније прихвата
информације које су написане или записане на папиру. То му је још увек у
„генима“, не може он сам на то да утиче тако што ће једног дана „притиснути
дугме“ и рећи: готово!
Мој начин покушавања да вам предложим, а да избор ипак остане ваш, онога
што бисте требало (нисам рекао „требали“!) да „поправите“, ако се
слажете, био је нетипичан и неуобичајен. Не тако давно лепо сте знали правопис
и правилно сте говорили, а у међувремену сте попримали наметнути „ружичасти“
правопис – естрадни, таблоидни, „фронцлави“, наопак, језички неприродан...
И сами сте повремено умели да кажете како у мојим блог постовима све
изгледа добронамерно, позитивно, благотворно, ненаметљиво, пријемчљиво... И да
је само оволико изреченог на „мој рачун“, и да више ништа не додајете, и то ме
већ испуњава задовољством. Великим корисним задовољством. Верујте ми!
Суштина мојих предлога, а вашег избора(!), јесте (није „била“,
пошто ће још да потраје) да увидите неопходност очувања јасног говора и што
прецизније комуникације, како бисмо се увек добро разуме(ва)ли; и како бисмо
„спустили рампу“ општој надолазећој – површности.
Имам ја и других тема које и те како чекају на ред, и биће вам веома
занимљиве (нисам рекао „пуно&јако интересантне“!). Али, проговарало је
из мене (у протеклих 12 наставака) наталожено свеколико искуство; а не само
језичко.
Комуникација међу људима почела је да се своди на ниво „сигналне“ –
штуре, скучене, једноличне, ненијансиране, немуште, инвалидне... На неколико
речи. На једну реч. На свега два слова... Своди се све више на пуко „нагађање“
онога што се говори или што се покушава разумети. Није то ни свесно нити
намерно, већ јесте последица „инвалидности“ матерњег језика. Разбијање српског
језика је сваким даном све више на делу. И споља и изнутра. (Ово не помињем
први пут, јер то треба понављати што чешће!) Одговорност због дозвољавања
издаје и повлачења, који се односе на „слабљење“ нашег језика, јесте
заједничка. Нека, нека...(!), видећете ускоро!
„Разговарао“ сам с вама путем мојих блог постова највише да бисте
повратили загубљен осећај лепог, потпуног, испуњеног, шароликог, течног,
богатог, садржајног, природног..., начина изговарања и изражавања речи,
реченица, ставова, мисли, свега...! Кажу, можеш бити сигуран да си овладао
својим матерњим или било којим иностраним (нисам рекао „страним“!)
језиком, тек када „на њему“ почнеш да мислиш или размишљаш! Без „превођења“ у
себи. А како да „формираш“ мисли, да владаш њима, да их развијаш и уздижеш...,
ако ти је језик „инвалидан“?!
Први знак „интелектуалне лењости“ јесу поштапалице: аАаааа...,
ааааам..., овааааај..., хмммм..., знаааачи..., неееки..., нееееко...,
јееедааан..., да каааажееем..., каако сее зооове..., реекао бииих..., пооомози
ми реећи..., прооосто..., напрооостооо..., глоообално..., тоооталнооо,
фактииички..., прааактичнооо..., да да да..., праактички..., фаакааат..., муц
муц муц..., итд итд итд...
 |
| Често се питам: Да ли је теже "пливати" у већим морским таласима или у "језичким заврзламама"...?! |
Да вам помогнем, још директније, ако желите себе да тестирате: укључите
диктафон када нешто причате и касније прекуцајте дословно на папир, па то прочитајте...
Боље да вам не описујем на шта ће да личи текст „вашег транскрипта“ који ћете тад
читати; нећете се препознати. То важи за све водитеље, новинаре, госте у
емисијама, политичаре, посланике, водиче, таксисте, мајсторе, ученике,
студенте, директоре, службенике...
Заиста, најбољи је тест: да читате своје слободно изговорено, аудио снимљено
и дословно откуцано на папир, лично сам пробао... Уверио сам се! И од тада сам
ствари преокренуо наглавачке. Управо као у овој теми: и ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ и
ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ... Писање ми не излази из оквира изговараног, и обрнуто: оно
како говорим приближно је написаном... Мото. Опредељење. Избор... Након „отрежњења“.
Није ми ни потреба анализа лектора (мада није на одмет!), и боље да ту бруку
нико не види осим (нисам рекао „поред“!) оног који себе самог тестира.
Све је исувише очигледно и јасно. (Транспарентно!) Далеко од „фе-но-ме-нал-ног“...
Нису потребни ребуси, изреке, мудрости..., да би се одгонетнули неки разлози:
зашто је то тако?! На пример, један од одговора можда се крије у овој тврдњи: „Данас, површни МИСЛЕ да су учени (писмени)
људи будале, а писмени ЗНАЈУ да су неписмени људи углавном – површни!“...
Ако вас баш занима (нисам рекао „интересује“!) откуд ми ова(ква) мисао, једноставно:
моја је! Уствари, није више само моја, јер поделио сам је са вама. (Наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар