ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ (17. део)

„Језик је медијум помоћу којег човек изграђује и тумачи свет у којем живи, а уз то и основно средство интеракције и комуникације међу људским бићима и битан предуслов свеколиког човековог стваралаштва. Језик у овом општем смислу део је генетског наслеђа људског рода, а манифестује се у хиљадама посебних језика којима говоре поједине друштвене заједнице широм света. Тако сви људи имају језик, али немају сви исти језик. Сви језици су у нечему слични, и по томе су сви они језици; и сви се у нечему разликују, па су тако сви они различити језици...“ (Ово је сува теорија о језику!)

Док лингвиста Ранко Бугарски, у својој „начичканој“ књижици ЈЕЗИЦИ, управо цитираној у почетном пасусу, помињући језик помоћу којег човек „изграђује и тумачи свет у којем живи“, залазећи дубоко у теорију, јер то му је научнички својствено; с друге стране, само поређења ради, песникиња Десанка Максимовић о сличном је говорила песнички једноставно, у једној реченици: Ово је црно-бели свет, а благо оном ко живи у колору, још ако у колору сања... (А, ово је лепота једноставности језика!)

ДОБАР ДАН, СРЕЋО

- Добар дан, колико остајете...? – Прилазио је сувоњав висок момак, разбарушене дуже косе, тек приспелом возачу аутомобила црвене боје, београдских таблица, на хотелском паркингу, рутински, с блоком за наплату паркирања... Град Ниш... Млад возач, у елегантној белој набраној кошуљи лежерно заврнутих рукава и плавим фармеркама, преплануо, благог озбиљног погледа и пријатног смешка који открива беле правилне зубе...; хитро је откачио сигурносни појас, а мотор аутомобила није био искључио, јер обично након вишечасовног непрекидног путовања, поготово ауто-путом, уобичавао је да остави мотор да ради бар још минут.

- Хм, можда сат, можда неколико дана или месеци, можда неколико година...?! Можда...?! – Смешкао се возач ноншалантно, показујући палцем леве руке иза свог седишта где су били окачени или сложени официрска униформа означена потпоручничком „звездицом“, опасач, неколико нових кошуља, кравата... Официрска шапка налазила се скроз позади иза задњег седишта, да могу да је виде сви који сустижу возило, тек да се зна да је возач „војно лице“... До десних врата, позади, на вешалицама, била је педантно окачена „цивилна одећа“...

Некад потпоручник ЈНА Драган Петрушић,
данас ваш блогер, "дели" само с вама, делић по делић,
своје незаборавне занимљиве животне приче... 

- Написаћу вам један час, друже потпоручниче, а данас слободно останите колико желите, и добро дошли у наш град а, ако се не варам, ваш први гарнизон службовања. Ах, да, паркирајте тамо, да нам буде „ауто на оку“... – Био је момак на паркингу  веома љубазан и вољан да остави најбољи могући утисак добродошлице, свестан да је млад официр, након завршетка војне академије, управо дошао у Ниш, град пун неизвесности и животних непознаница...

Данас, након тридесет и осам година, када се као војни пензионер у чину пуковника, наочит добродржећи и крепак средовечњак, присећа тог врелог поподневног „нултог“ августовског дана, давне 1976, и не изоставља ни најмању ситницу. Све му се до танчина урезало у памћење. Како и не би: било је то уочи његовог првог радног дана и јављања на прву официрску дужност – командир ондашње новоформиране значајне ракетне јединице система ПВО. Посао без дана чекања, нов аутомобил, плата унапред, одмах једнособан стан близу центра и на ободу великог парка, спорт, друштво, девојке...

ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ (16. део)

Живимо у време када би наше живљење могло бити дефинисано (и) као: „Доброта није снажна, зло је данас јаче!“... И „доброту“ и „зло“ требало би схватити – условно. И релативно(!?). Јер, многи више не знају довољно ни шта је „доброта“ нити шта је „зло“. Јер, окружује их живот у стилу: што горе то боље! Јер, систем вредности је критично поремећен... Знам, знам, само чекате тренутак када ће почети и помен о језику, на пример, урушавање нашег разговорног језика свакодневице, прилично опипљивог „лакмуса“ који најбоље казује о нивоу нарушености „алхемије нашег комуницирања“...

Док почињем да куцкам ове редове, иако се осећа „мирис зиме“, атмосферске (нисам рекао „атмосверске“!) прилике још су наклоњене љубитељима „мекшег“ времена. Атмосфера која окружује нашу планету, још (нисам рекао „још увек“!) успева да „скрива и задржава“ снежне пахуљице, бар над нашим „парчетом“ неба. Све те: тропосфера, стратосфера, мезосфера, термосфера..., и остале сфере, довољно су далеко или високо од обичног малог човека и његових одабраних и „докучивих“ свера (нисам овде рекао „сфера“!) занимања, обичаја и начина живљења, атмосвере (нисам ни овде рекао „атмосфере“!) у кућама или становима или на радним местима...

ПОЖЕЛЕЋЕ ТРИБИНЕ ГЛЕДАОЦЕ

Безглави хулигани, од "дванаестог играча", на трибинама,
постали "први", на терену...?!

Или: зар (?!) фудбалска игра пред „празним“ трибинама. И: драконске законске казне због хулиганског понашања. Или: пожелеће фудбал гледаоце на трибинама. И: „дежурни судија“ на стадиону и судске пресуде хулиганима „на лицу места“. И: доживотна забрана приступа у спортске објекте свима хулиганског понашања... Или...!? Сада је „захваћено“ ткиво фудбала, а ускоро ће бити и осталих спортова, и друштво... Или, коначно, све насилне такозване навијаче (хулигане) радикално треба уклонити, као канцерогено ткиво, као опасност, као зло које се бесмислено надвија...

Навијаче-хулигане навијање најмање занима. Њих више занима да полупају игачима возила на паркингу, да улазе у свлачионице, шамарају, одузимају капитенске траке, постројавају... Некада су били „дванаести“, а сада су постали „први“ – играч тима за који „навијају“. Неко их подржава и постали су „умишљена“ сила. Добили су „простор“ и искористили су га (по нас) на најгори начин. Сами одлучују шта ће и како ће и знају да ће увек бити по њиховом. Шта год да оваква „држава“ покуша да примени, неће дати резултат, јер ако такав „навијач“ зна да неће добити пријаву, да неће бити процесуиран, онда...!?

ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ (15. део)

Знам да ја, један, када говорим о овој теми (нисам рекао „на ову тему“!), правим већу „буку“ него хиљаде других који ћуте. („Десет људи који говоре праве већу буку од десет хиљада људи који ћуте.“ – рекао је Наполеон)... Свестан сам тога. Не само зато што „говорим како пишем“ (ваљда сте већ уочили приближност књижевном језику), већ највећма јер и говорим и пишем и борим се против непрекидног урушавања нашег матерњег језика. Посебно (раз)говорног језика свакодневице. Знам добро и зашто!?

Многи површно преваљују преко језика истините тврдње у стилу: језик је жива ствар, подложан променама, развоју, допуњавању, ширењу... Тачно! Али веома често чине то недовољно промишљено чак олако. А још чешће у недостатку ваљаних аргумената за сопствену површност. Само бих упозорио на најважније: не може се то радити на улици! Зна се место и начин верификације (можда је боље рећи „прихватања и озваничења“!) новог у језику. Поготово када је реч о матерњем језику.

МОЈЕ О ВЕСТИ

ПРЕ*ВЕСТ

Вест је кратка, најкраћа,

само је наслов – краћи;

најбоља је као „врућа“,

јер тешко јој је – умаћи.

*  *  *

КАКВА ВЕСТ...?

Зар је важно КАД,

зар је важно ГДЕ,

зар је важно ЗАШТО,

зар је важно ШТА,

зар је важно КО...?

Питања је само пет,

зна о ВЕСТИ цео свет,

околности је увек сплет,

до одговора нема лет,

новинарски то је сет!

Нема везе ЗАШТО,

није важно КАД,

кога брига ГДЕ,

познато је ШТА,

нико не зна КО...

Догодило се ШТА,

догодило се ГДЕ,

догодило се ЗАШТО,

догодило се КАД,

урадио је КО...?

Зар је важно где,

зар је важно кад,

зар је важно зашто,

зар је важно ко,

зар је важно шта?

Није лоша ова вест,

каква вест, добра вест;

пет питања, кратак текст,

какав текст, добар текст;

пет питања – чине ВЕСТ.

Није важан питања след.

Није важан ни редослед.

Много је важан мисли ток.

Ређању питања нема краја.

Важна је важност догађаја.

*  *  *

(Д. П, уз „домаћу кафу с ратлуком и водом“, у Међународном прес центру, 30. октобар 2014)

ПОСЛЕ*ВЕСТ

Рецимо да ово песма и није,

у стиховима се вежба крије.

Основа новинарског знања,

пет „дупло-ве“ лаких питања.

ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ (14. део)

Наиђем на тврдњу коју је неко „закачио на зид“ на Фејсбуку: „Кад истина није слободна, ни слобода није истинита.“ (Жак Превер)... Не морамо одма да тражимо где је ми можемо даље „качити“. На шта се може односити? У којем разреду средње школе би то била добра тема за врло добар писани задатак (нисам рекао „писмени задатак“, јер увек има и недовољно писмених, илити неписмених...!). Иако се термин „писмени задатак“ вишедеценијски уврежио чак и код професора српског језика (и књижевности), иако сам га некад и сам тако називао и било ми је нормално, сада га сматрам вишеструко погрешним. Тај задатак, истина, онако како је одувек био замишљен, превасходно је био намењен да ђаци покажу писменост, а не неписменост, мада показују и њу(!). Али нико не мари: писмени, па писмени, па писмени...

Прво ми се ипак „јавило“, мојој маленкости, да мало „применим“ поменуту Преверову мисао, па из ње изведено, некако би изгледало (и) овако: Кад знам да пишем како говорим, знам и да говорим како пишем... Да, знам, ви ћете сада рећи: Драган ко „шваба тра-ла-ла“, ко о чему, он о језику... Могу само да кажем: „Погледајте наслов!“... Као оно када навијачи скандирају на утакмици: „По-гле-дај-те семафор!“... Једног дана, када „укинемо“ наслове: ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ и ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ, тада више нећемо толико „разговарати“ ни о правопису, ни о граматици, ни о језику... А, дотле...!?

МОЈЕ РИМЕ ВИСОВА

СТИХОУСПОН

Уз ПОЕЗИЈУ чак и изгледа прозног, путујемо сверама пространстава без реда возног, досежемо даљине некрајно дуге, нису нам неопходне (ни) ... брзе пруге.

ПОЕЗИЈОМ налик прози необичној, можемо многим начинима описати осећања безброј: од хладних и тамних морских дубина преко топлих пенушавих немирних таласа до несагледивих небеских плаветних висина и пењањем достигнутих неописивих планинских „тераса“...

ПОЕЗИЈА је неуморан претраживач свачијег ума, веома добар чувар поколебаног разума, има чудесну моћ да може да завири у сваки наш кутак, потребно јој је посветити само милиграмски тренутак.

ПОЕЗИЈА производи риме висова, описује шум снежних наноса, дочарава далеки ехо обрушавања лавина, тумачи загонетна завијања вукова, прти у дубоком снегу стазе дуж планина, хвата у лету одломљене леденице, отапа нам замрзнуте трепавице, чува најлепше маштовите романтичне записе... И сама одабира прикладне НАСЛОВЕ:

~ Ноћи планинске биле су ведре... ЕХО ПЛАНИНЕ

~ Планинар, увек када се попне до врха, види... ВРХ ВЕЋИ

~ Био сам на планини, и ослушкивао је... ТИШИНА И ЗОВ

* * *

ЕХО ПЛАНИНЕ

Ноћи планинске биле су ведре

а дани хладно сунчани.

Смејали смо се гласно

и планина се смејала.

Потом смо ћутали и

њен ехо слушали.

Онда је и планина ћутала.

Планина је увек тајанствена...

* * *

ВРХ ВЕЋИ

Планинар, увек

када се попне до врха,

угледа испред себе

– врх још већи.

То је наследио

од људског рода.

* * *

ТИШИНА И ЗОВ

Био сам на планини

и нисам умео да

чујем њену тишину

и њен зов.

Враћао бих се

са жељом да

поново тамо одем.

Можда је баш то

њен – зов, и

њена – тишина.

* * *

(Д. П, из периода разигране маште садржајне студентске младости '78)  

СТИХОСПУСТ

Кад се вратимо са висова планинских, ПОЕЗИЈА помаже да саберемо тамошње утиске.

ПОЕЗИЈА нам изнова и изнова открива шта поручује ЕХО ПЛАНИНЕ...

ПОЕЗИЈА нас учи да и у животу увек иза освојеног постоји ВРХ (још) ВЕЋИ...

ПОЕЗИЈА открива да у свему што нас окружује постоји – ТИШИНА И ЗОВ...

ПОЕЗИЈА својом римом допире у најразноврсније човекове и природне – висове...

ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ (13. део)

Довољно дуго сам провео у новинарству да бих тачно знао када је време да или прекинем или нешто променим у теми коју обрађујем у наставцима. Као што је тема у овом блогу под насловом ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ, а односи се на (нисам рекао „везана је за“!) говорни језик наше свакодневице. Један по један део и дошли смо заједно „разговарајући“ до целог „туцета наставака“ (број од дванаест...).

Не намеравам да прекинем, али мало освежења није на одмет, па тако мало освежена ова тема могла би да потраје у још неколико (неколико је: четири до седам) наставака... Вероватно ни тада нећемо престати да „ћаскамо“ о овој теми (нисам рекао „на ову тему“!), једино што сматрам да не би требало да буде дословно сваки други блог пост, као до сада, већ спонтано и сукцесивно (можда би било боље да сам рекао „повремено“!).

Ако још нисте приметили промену у наслову, не мари; ипак читате 13. наставак, а промене у садржају текстова биће не толико битне за још неколико следећих наставака ове теме. Осећао сам, како већ рекох, да нешто треба да променим, па сам почео од наслова, од главе, па ће у следећих неколико наставака наслов бити ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ... А, опет, након свега, када будемо „разговарали“ о овој теми, надам се да вам неће сметати ако будем наизменично мењао наслов, једанпут један а други пут други... Остајаће низање редних бројева у оквиру наслова, па ћете се и даље лако оријентисати и без проблема пратити тему. (Нисам рекао „у склопу“, јер зна се када се користи „у склопу“ а кад „у оквиру“ – нечега! Није свеједно!).

ИСКУСТВО ДОЖИВЉЕНО „ПРЕЖИВЉЕНО“

Наша интелектуалност, наш интелект, наша интелектуална моћ... Како настају, како се развијају, како сазревају...? Да ли образовањем? Не, само образовање није довољно! Да ли усавршавањем, специјализацијом, последипломским студијима...? Не, није ни то сасвим довољно! Да ли запошљавањем? Не, не, недовољно је и запошљавање! Нису довољни ни само: студијска путовања, размене стручњака, конгреси, објављивања стручних радова, сусрети са другим културама и спознавање других цивилизација, висок ниво интелигенције, способност стицања нових и мулти знања, упорност, вештине, срећа, правовременост...

Задржимо се на појму искуство. Све поменуто је свакако веома важно, веома битно, веома значајно, али ништа од поменутог не доноси знатнију или значајнију превагу над – искуством. Мада, све поменуто, и још..., може знатно и значајно да допринесе развоју – интелектуалности, интелекта, интелектуалне моћи... Има разних врста искустава: лично, од других, лабораторијских, прочитаних, препричаних, измаштаних, научених...

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (12. део)

Данас људи и иначе мало уче, нису мотивисани, осим веома (нисам рекао „јако“!) ретки. Чудна нека времена. Људи као да не знају да не убија само „прејака реч“, већ и „преслаба“...! Олако се препуштају површности, безсадржајности, незнању... Видно (о)падају критеријуми, слично као после сваке следеће попијене чаше вина. Помињање „система вредности“ горе је него гурнути неком „прст у око“... Људи су све више осамљени. Све, и свакодневни говорни језик, своди се све више на ниво „сигналног“... Данак брзом развоју технологије, комуникацијских могућности, неоријентисаности, несразмере између хтења и способности... Или свега помало...?!

Знам вас довољно добро, ако наставим са оваквим „сажваканим жвакама“, брзо бисте могли закључити да овај блог пост води у „сопствену“ просечност, осредњост, незанимљивост... Немојте закључивати пребрзо! Код мене се увек зна(!): поверење, корисност, поштовање, упорност, необичност, доследност, добронамерност... И кад вам на почетку садржај не изгледа баш по вољи, изненада дође до обрта. Уосталом, промислите мало: „ако не знаш куда идеш, сваки пут ће те одвести тамо“. Зар сте икада посумњали да ваш „одабрани блогер“ не зна куда иде, куда креће, којим ће путем...?

ПЕРУШКА И ДРУГ

- Друже поручниче, дозволите ми да седнем поред вас! – обратила се млада дама, у бригадирској униформи, уз благ тајанствен осмех, наочитом младом официру ЈНА, такође у бригадирској униформи, који се замишљен башкарио на једном од седишта полупразног аутобуса, паркираног  испред њиховог омладинског бригадирског насеља, у Завидовићима...

Перушкин друг, не види му се лице, док командује
"Поздрав застави" и певање Химне...
(Омладинска радна бригада ЈНА "Друга пролетерска",
на СОРА "Шамац-Сарајево'78" - Завидовићи, 1978)

- Да, другарице, изволите, седите, слободно... – био је официр помало збуњен и прилично изненађен када му се поглед срео са погледом лепе и смерне бригадирке, покушавајући без оклевања да јој омогући да се што удобније смести на њеном делу спојених дуплих седишта..., питајући се: како то да је пожелела да седне баш поред њега кад има више од пола слободних места у аутобусу(?!).

- Ти мене не препознајеш...? – наставила је дама, са својим већ припремљеним питањима, након неколико секунди, сада без персирања, одлучна да прва приђе, јер схватала је ситуацију у препуном бригадирском насељу, где су скоро све очи биле упрте у младог официра, увек насмејаног, предусретљивог, несебичног да увек помогне, и на радилишту и у „активностима културе и дружења“ након напорног рада на траси. А она је била само једна од осам стотина бригадирки и бригадира, у насељу Завидовићи. Није их могао поручник тако брзо све упамтити по лику. Загонетно! А ово јој је била прва прилика „насамо“, да му приђе. – Не сећаш ме се...?

У четири града – Завидовићи, Добој, Немила и Жепча – било је смештено по насеље са осам омладинских бригада, са по стотину бригадира, из целе ондашње Југославије, а у свакој смени била је и по једна бригада састављена од „примерних војника“ из тадашњих армијских области, по републикама. Било је укупно девет смена, од априла до краја те 1978. године. Није тешко израчунати: четири насеља, по осам бригада, у свакој по стотину бригадира, у девет смена... Или бројкама: 4 пута 8 пута 100 пута 9 једнако 28.800 бригадира, бригадирки, ветерана...

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (11. део)

- Боже, какав сам ја то човек?! – запитао сам се већ након два часа, другог дана, проведених на овогодишњем 59. београдском међународном Сајму књига. – Зашто не могу „као и сав остали свет“ да лепо шетам сајамским халама, безбрижно, неоптерећено, не обазирући се на глупости наше свакодневице, и да уживам... Зашто? – Чујте ово:

 - Господине, изволите флајер, имате попуст ако у нашем кафићу... – прилази ми лепа девојка пружајући неки шарени „двадесет одсто“ папир; насликани флашица кока-коле и експресо кафа... Благајна и улаз у хале Сајма тек су на пушкомет. Тек се назиру, и тек је подне. Јуче је овај Сајам књига био свечано отворен. Данас је други дан...

- Захваљујем се (нисам рекао „захваљујем“!), девојко, не пијем то „америчко црно зло“ звано Кока-кола, да не трошите џаба рекламне „попуст“ папире, а кафу углавном пијем „у топлини куће своје“. – Приметили сте, рекао сам „Захваљујем СЕ“, што значи да нећу да узмем; мада сам сигуран да она нема појма која је разлика између „захваљујем“ (ДА, узимам) и „захваљујем се“ (НЕ, не узимам)...

МОЈЕ МЕЂ' ИЗДАЊИМА

ПРЕ*ОДЈЕК

Сајам књига је тамо, и помена вредан.

Осврт ово је само, од многих тек један.

Недељу дана књиге, јесте културе дар.

Одјек као без бриге, у писању је ствар.

*  *  *

ОДЈЕК САЈМА КЊИГА

Одјекују свечане фанфаре.

Одјекује говор отварања.

Одјекују важне реченице.

Одјекују фруле мелодије.

Одјекују поруке писаца.

Одјекују стихови песника.

Одјекују садржаји књига.

Одјекује аплауз присутних.

Одјекује слобода речи.

Одјекује снага речи.

Одјекује мир речи.

Одјекује пуноћа речи.

Одјекује понос речи.

Одјекује врева речи.

Одјекује гласност речи.

Одјекује ехо речи.

Одјекује умом утиснуто.

Одјекује позив бољитку.

Одјекује разумом потиснуто.

Одјекује одзив сећањима.

Одјекује домет прогласа.

Одјекује мирис тамјана.

Одјекује ток размишљања.

Одјекује проток времена.

Одјекује појава културе.

Одјекује свемоћ културе.

Одјекује појам културе.

Одјекује оквир културе.

Одјекује обим културе.

Одјекује свера културе.

Одјекује простор културе.

Одјекује мисија културе.

Одјекује одјек свемира.

Одјекује одјек човека.

Одјекује одјек немира.

Одјекује одјек – одјека...

(Д. П, 28. октобар 2014)

*  *  *

ПОСЛЕ*ОДЈЕК

Обично је сваки Сајам књига необичан.

Ове године приказ је и кинеске културе.

Гламур је увек наглашен и поприличан.

Поезија, проза и писци, никуд – не журе!

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (10. део)

И даље „разговарамо“ о говорном језику наше свакодневице. Не мењамо тему. И даље вам предлажем „поправке језика“, до којих сам дугогодишњом новинарском и животном праксом дошао. Не бих знао да вам тачно објасним зашто то чиним: нешто јер желим, а нешто јер ме „чланови окружења“ подстичу и подржавају. Наводно, допада им се начин на који то чиним (Хвала им!), мада понекад понешто примају с дозом неверице. Ипак на крају превлада поверење и да „има ту нечега“.

Многи почињу да се питају: како смо уопште дошли до толиког и значајног (определио сам се за „значајног“, јер би се „знатно“ односило само на квантитет!) одступања од правописа? Како?! Један од начина јесте и несувисла намера да се „узалудно истакнемо“, док покушавамо да склапамо што „необичније“ реченице, па срљамо у правописне грешке. Ономад млада ТВ новинарка, покушавајући да „направи“ занимљив репортерски ТВ прилог, корача поред ветерана ТВ новинарства Каменка Катића, представља га као човека који је годинама уређивао и водио „прогнозу времена“, на крају некадашњег ТВ Дневника, речима: „...временска прогноза...“, а Каменко је очински и веома благо и тихо исправља: „да, ... прогноза времена...“, готово нико није ни приметио.

ЛЕПИ ИЛИ РУЖНИ

Који снови су „тежи“ или „лакши“ – лепи или ружни? Да ли снове можемо да (из)меримо? Да ли ми само сањамо, сањамо...(?), и само их „исецкане“ причамо блиским особама(?), и покушавамо да их тумачимо уз јутарњу кафу(?), и пишемо блог постове о њима(?)... Наше сањање „извире“ из наше подсвести, и није нимало једноставно. И зашто не треба да погледаш ка прозору, како сан не би намах  „побегао“? Непознанице. Зашто ово...? Како оно...? Да ли се и вама „мотају“ овакве и сличне мисли, све неповезаније, нарочито у тренутку тоњења у сан?

Већ потпуно успаван,  питам се: да ли су моји „Снови...“ дугачки, или...? Јер, они који се у снове боље разумеју кажу: и најдужи сан не траје дуже од свега неколико секунди... „Укључивао“ сам у току неколико последњих снова „стоперицу“ (они који се боље разумеју у српски језик, кажу да је правилно рећи: стоперица, уместо „штоперица“) и одма закључим да се моји написани снови не мере секундама, већ двоцифрено минутима... Па кад их записане прочиташ, треба ти и неко време „да се повратиш“...