И даље „разговарамо“ о говорном
језику наше свакодневице. Не мењамо тему. И даље вам предлажем „поправке
језика“, до којих сам дугогодишњом новинарском и животном праксом дошао. Не бих
знао да вам тачно објасним зашто то чиним: нешто јер желим, а нешто јер ме
„чланови окружења“ подстичу и подржавају. Наводно, допада им се начин на који
то чиним (Хвала им!), мада понекад
понешто примају с дозом неверице. Ипак на крају превлада поверење и да „има ту
нечега“.
Многи почињу да се питају: како смо
уопште дошли до толиког и значајног (определио сам се за „значајног“,
јер би се „знатно“ односило само на квантитет!) одступања од правописа? Како?!
Један од начина јесте и несувисла намера да се „узалудно истакнемо“, док
покушавамо да склапамо што „необичније“ реченице, па срљамо у правописне
грешке. Ономад млада ТВ новинарка, покушавајући да „направи“ занимљив
репортерски ТВ прилог, корача поред ветерана ТВ новинарства Каменка Катића,
представља га као човека који је годинама уређивао и водио „прогнозу времена“, на крају некадашњег
ТВ Дневника, речима: „...временска
прогноза...“, а Каменко је очински и веома благо и тихо исправља: „да, ... прогноза времена...“, готово нико није
ни приметио.
Ето, тако се (попут младе новинарке)
постепено одступа од правописа, и нико не примећује, и не примедбује... Од
„прогноза времена“ добијемо „временска прогноза“, и ником ништа! Обратите мало
пажњу, сада скоро сви говоре неправилно: „временска прогноза“... Сигуран сам да
их учени људи, професори, никад нису тако – учили. Ко је одговоран? Где су
лектори? Укидају их! Нису (нам) као потребни!? (Хмм!) Но, ја то увек приметим, запазим; некад само промрмљам;
некад изустим: „ау, велика грешка!“; некад објасним у стилу као и вама
малопре...
Естрада нам је у „поплави термина“
наметнула и ЈАКО и ПУНО. Довољно је да неко из „клуба естрадних...“ проведе
неколико „прекодринских“ дана и кад се врати са тамошњих „тезги“, одма
таблоидни медији одзвањају од њихових „уздаха усхићења доживљеним“, још
зачињено са „јако јако“ или „пуно пуно“ или, још катастрофичније „јако јако пуно“... Тај „ружичасти
утицај“, посредством писаних и електронских медија, толико је сагледив да
месецима и годинама „помодарски“ потискује све оно правописно примереније – врло, веома, много... – што
смо раније или касније учили током школовања. Или, као што неко од вас рече (знам ко!): „све што од учених људи некад научих... погрешно изгледа беше!“.
Да ли треба да „елаборирам“
(пардон, „објашњавам и појашњавам“!) како се то даље „мултиплицира“
(упс, „умножава, шири, самоуграђује, осваја...“!) у говорни језик
свакодневице?! Одма, сви почну да говоре: „јако брзо – јако полако“, „јако
ситно – јако крупно“, „јако плитко – јако дубоко“, „јако добро – јако лоше“,
„јако празно – јако пуно“... Као да не могу да се довољно изразе уколико „га не
дају по“ – појачавачу (неко каже и по „интензификатору“!). Да ли може
све поменуто да се каже и једноставније (нисам рекао „простије“!) и без често непотребног
„појачавања“ са – ЈАКО.
Наравно да може, и треба! На пример, овако:
„врло брзо – веома полако“, „веома ситно – много крупно“, „веомка плитко –
много дубоко“, „врло добро – веома лоше“, „веома празно – веома пуно“... Одма и
питање: да ли је толико битно да се, на пример: брзо, полако, ситно, крупно,
плитко, дубоко, добро, лоше, празно, пуно..., увек „појачавају“? Зар није
довољно поменуте придеве само рећи без „појачавача“: јако, пуно, много, врло, веома...? Зашто увек пренаглашавамо, појачавамо, истичемо..., није увек то
примерено. Оптерећује комуникацију. Више говори о нама него о учињеном или
реченом.
Порука: Људи, смањите мало доживљај
и комуникација ће бити и знатно и значајно једноставнија (нисам рекао
„простија“!). А никоме неће „пасти круна с главе“, као ни за осталих педесетак
језичких недоумица које се односе (нисам рекао „су везане“! Јер, кер
може бити везан за бандеру.) А, веома (нисам рекао „јако“!) лако се могу
„ремонтовати“ (можда је прикладније рећи исправити или „поправити“!).
Лако је уочити, код већине људи, да чине највише грешака када им је „повећан
доживљај“, када су узбуђени, кажемо још и „када се узмуцају“...
А тек „пуно“! Као да водитељи, гости у емисијама, многи „посленици јавне
речи“..., једва дочекају да „иновирају“ (може и „унапреде“!) сопствени
начин јавног изражавања, ништа мање ни приватно, једностраношћу, сводећи све на
„сигнални ниво“; па, реченице „кључају“ од „уметнутог“ – ПУНО. ПУНО, ПУНО...
Најчешће тамо „где му место није“: „пуно хвала“, „хвала пуно“, „пуно идеја“,
„пуно добро“, „пуно лепо“... Подсећам, пуно може бити само: буре, лонче,
коферче..., пуна: капа, шака, шерпа, канта, када... И, подсећам, да
треба рећи: „велико хвала“, „хвала много“ (ако нисте сигурни, реците само:
„хвала“!), затим, „много идеја“, „врло добро“, „веома лепо“...
Искусни (неповршни!) одма примете у
којој мери је присутан лектор, када је реч о писаним или електронским медијима.
Нарочито у електронским где новинари и водитељи део „текста“ читају а део
говоре „из главе“. Док читају написано углавном изговарају правилно, а чим подигну
поглед у намери да нешто додају, или појасне, да се „истакну“...,
одма настане такво лупетање да не верујем да се то може „обрадити“ ни у
десетинама наставака ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ, или „(не) говорим како је написано“...
Да ли вам је сада, макар мало
јасније, како долази до одступања од
правописа нашег матерњег језика. Ја се уопште не либим да изговорим „матерњи језик“, али приметио сам да све
мање људи практикује да језик који говоре називају – матерњим?! Почели су да сумњају.
Постали су несигурни. Немоћни. Захватили их „инвалидност језика“ и „духовна тромост“. Постају „интелектуално лењи“. Одавно су већ постали
„површни“. Све им више постаје – свеједно!
Можда већ о мени помишљате: „Па, овај
може овако до сутра; зар је то толико измакло (само)контроли...?“. Тачно, могу ја и „до пролећа“, хмм! Али, „могу то и да докажем“, као у оној досадној ТВ реклами – о борама на
лицу... Само ме ви зачикавајте! Једноставан (нисам рекао „...“, знате већ!)
пример: Учили сте већ у школи степене поређења, лако је, сећате се, оно: добар – бољи – најбољи... Добро!
А данас, знате ли како то данас изгледа(?); прочитајте сад пажљиво, без шале,
овако: „добар“ – „јако добар“ – „јако јако добар“... (И...?!)
Хоћете ли и даље да се чудите: како су вас некада „учени људи скоро све
погрешно (на)учили“, или ћете сами себи признати да сте услед свакодневне
„ружичасте поводљивости“, несвесно, прихват(и/а)ли „небулозни пинк правопис“...
Не могу сад још и да вас
„саветујем“, у стилу: мућните мало сопственом главом! Не би то, с моје стране, било
баш учтиво. Јер, одма ми „приписујете прутић“, а немате (ни)
појма колико сам добронамеран и „безопасан“.
Добро(!?), кад више нећете, у овом посту, да „разговарамо“, поштујем,
нећу да вас много „нервирам“. Није лепо да „претерујем“, али, морам мало...! Уосталом,
знате већ, избор је једино ваш(!); не само да ли желите да прихватите моје
предлоге, и да ли ћемо се у свему сложити, већ, уопште, избор: да ли ћете уопште
и читати „овакве“ блог постове(?). Не љутим се. Зато, одлучио сам да мало
скратим, да пребацим два пасуса у следећи (нисам рекао „наредни“!)
наставак, и да се мало одморите, и промислите о свему досадашњем, у оквиру ове
теме.
У сваком случају, и зарад једног коментара испод претходног блог поста
ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (9. део),
израженог само речју: „Одлично.“, и мојег одговора: „Једноставно, хвала!“... – наставиће се!
Нема коментара:
Постави коментар