Странице

уторак, 07. октобар 2014.

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (8. део)


Срце камено је на мојем десном колену,
а све ово пишем и говорим вам - "од ума"...
Наш народ уме мудро да казује, на пример:Узмували се ко муве пред кишу!. Уопште никад нисам повезивао то узмувавање са правим мувама... Можда зато што ме никад нико није на такву мисао потакао. Не може човек баш свега сам да се сети. Можда и не треба баш све „повезивати“, доводити у везу, и меркати шта из чега произлази (нисам рекао „произИлази“!)... Као, на пример, ни мување по дискотекама... Затим, „мување“ на испитима. Онда, „мување“ по крају. Потом, „мување“ по кладионицама... Па, „мување“ с новцем...

Стварно, никад нисам на муве „зунзаре“ помишљао, као ни на етимологију (могао сам рећи и „наука о пореклу речи“!) глагола: мувати... А да сам у животу „мувао“, јесам, „мувао“ сам... И на испитима, и на игранкама, и на картању... (Оно што нисам поменуо, то и нисам!) Али, чини ми се, никад нисам „мувао“, или „се мувао“, онако „без везе“, као што народ уме тачно да се изрази: Као мува без главе“, јер онда је то мување без граница. Уствари то више и није мување, јер за мување највише треба „добра глава“. Уосталом, све иде из главе.

Наравно, да сам све време док сам помињао повезаност „мувања“ и мува, имао на уму и друге вероватне корене за реч или глагол – мување или мувати. Заборавили сте шта на енглеском значи „мув“ (пише се - move, изговара - mu:v, с нешто дужим „у“); да вас мало подсетим, има разна значења: кретање, радња, потез, поступак, корак, мицати се, премештати се, дирнути, изазивати (смех), побудити, подстаћи, преселити се, поднети (предлог), расти, развијати се..., а у неким другим контекстима може да послужи и за: ићи натрашке, узмицати, допутовати, угурати, одмаћи, одгурнути, истурити, извући, иселити се, примаћи, приближити, подвлачити се, или у музици: темпо и ритам... Mувинг (moving): покретан, лутајући, дирљив, узбудљив... Mувиз (movies, у множини): биоскоп, кино...

Шта је писац хтео да каже? Отприлике, толико речи, значења, синонима, нијанси, могућности да се прецизно изразимо, примерено за сваку прилику и „неприлику“; а ми се ухвати(с)мо само за једну реч (још испаде туђица!?) – мување или мувати... Одомаћила се та реч, стекла је одавно „право грађанства“ у нашем језику; усудићу се да је означим и као солидну „сигналну“ реч, јер помоћу ње, једне једине, може се све оно малопре наведено, у претходном пасусу, рећи значајно „елоквентније“ (могао сам и „речитије“ или „рећи вештије“!) – и да сви знатно нијансираније и потпуније разумеју.

Нема моја маленкост ништа против, нека ме критикују чак и професори и лингвисти и академици..., али нека не причају како „нема везе“ што и колико лепих „разиграних“ српских речи, све више заборављаних(!), имамо за сваку могућу ситуацију у нашој свакодневици и на нашем „острву живљења“, широм наше отаџбине (нисам рекао „домовине“!). Због све „скученијег“ система школства, самодеструкцијом (разбијање изнутра), језик се убрзано своди на – „сигнални“. О општој деструкцији језика (разбијање и споља) боље и да не почињем, јер помислићете можда, да сам – параноичан.

Нисам ни једанпут спорио: да ли су нас(?), или нису(!), током живота, многи учени људи добро учили српском језику – граматици, правопису, књижевности, акцентовању, елоквенцији, стилистици... И, зашто би било ко данас осећао „болну спознају“ да „све што научих ... учише ме погрешно!“, јер, у блог постовима под насловом ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ није реч о „тешким – граматици и правопису“, већ је реч о одређеним одступањима, изобличеностима, лошим навикама, утицајима разних „ружичастих квариша“; истовремено не марећи о сопственим ситнијим „поправкама“ или неопходности малог „ремонта“ језика...

"Зар је важно кад...?" - било у сред дана
или у сред ноћи: говорите како пишете...!
Зашто, чим поменем да је нешто у језику свакодневице (али само нешто мало!) погрешно, непримерено, супротног значења, контрапродуктивно за комуникацију, превише естрадно и таблоидно... и објасним, и наведем како би требало или би било боље и у духу језика..., дубоко уверен да сам довољно искусио и промислио; зашто(?) многи многи многи одма „скоче“ и пребрзо испољавају: одбојност, искључивост, површност, тврдокорност, гнушање, самољубивост...?!

Ако неко управо помишља да сам „љут“, или да „машем прстом или прутом“; ништа од тога, већ „машем добронамерношћу“, јер по ко зна који пут понављам: Избор је ваш(!), а ја само подстичем, потичем, предлажем, опомињем, делим... Искусно! Несвакидашње! Позитивно! И, често примећујем да нисте довољно концентрисани (нисам рекао „сконцентрисани“!), док читате.  (А можда понекад ни ја нисам баш довољно јасан!)

Многи нису ни навикли да размишљају о свакодневном језику, немају својство да примете неправилности, мада су некада исправно учили и, верујем, знали правопис! Препуштају олако да их „мувају“ све несувислије „ружичасте“ речи, фразе, фазони, флоскуле, „интензификатори“... који испред скоро сваког придева појачавају ионако „улепшавање наше стварности“, о томе ћу примереније посветити више простора у неком од следећих (нисам рекао „наредних“!) наставака ове теме.

Дотле, згодан је тренутак за још једно наше заједничко промишљање, када(?) је правилно рећи: аудиторијум, а када(?) је правилно рећи: спектаторијум... Напомињем, и једно и друго јесте правилно; једино што, по мојем мишљењу (нисам рекао „по мени“!), дошло је крајње време да научимо или схватимо када је правилно једно а погрешно друго, или обрнуто. Било би ми знатно драже (нисам рекао „значајно“ драже! Јер, у овом случају бирам „знатно“, пошто мислим на квантитет а не на квалитет – драгости), да су то већ учинили професори српског језика, али(?!)...

Лингвисти су сасвим јасно образложили и одредили се према томе када јесте правилно а када није, и зашто, и једно и друго. Навешћу само да је један од врсних зналаца језика – Ранко Бугарски, лингвиста – довољно прихватљиво објаснио значење „спектаторијума“ у односу на „аудиторијум“. Чим сам, пре неколико година, прочитао његов текст у „озбиљним“ дневним новинама, нисам ни ја више имао дилему, признајем, тада сам (и) научио! Први пут. А до тада, знао сам само за – „аудиторијум“...

Наиме, на нашем језичком простору, већ дуго, откако „знам за себе“, а стасавао сам „уз телевизију“, када је реч о гледаоцима испред „тевеа“, у свакодневном говору, погрешно се користи реч АУДИТОРИЈУМ (погрешна вишедеценијска навика!)... Та реч је исправна ако се односи (нисам рекао „везана за“!) само на слушаоце радијског програма „аудиторијум“ (аудио = звук)... Ове године обележава се 90 година радијског програма на овом простору (нисам рекао на „овим просторима“!). Значи, „аудиторијум“ се односи само на оне који слушају, а не и гледају или не могу да гледају...

Нисам сасвим сигуран, као ни за „кокошку и јаје“, шта је старије: „слушаоци радија“ или појам „аудиторијум“, али потпуно су компатабилни, одговарају једно другом. Аудиторијумом је од вајкада називан скуп људи или циљна група, којима се неко обраћа посредством радија, разгласа, директно гласом... Вероватно ће се реч „аудиторијум“ још дуго и дуго користити, исто као што ми и данас најчешће поимамо, зависно од контекста. Али за гледаоце ТВ програма, који се налазе испред „малих екрана“, прикладан је назив „спектаторијум“, која год га циљна група сачињавала.

Понављам, реч СПЕКТАТОРИЈУМ (франц. спектар = екран, и тон и слика) односи се за ТВ гледаоце који (претпоставка је)
и чују тон и виде слику! (Значи, потпуно су здрави: и чују и виде!)... Још прецизније, ако се неко обрати ТВ гледаоцима, а каже да се „обраћа аудиторијуму“, нажалост, није ни свестан да се тад посредством ТВ, претпоставка је, обраћа само слепим људима, онима који не могу да виде, а нормално чују...

Знам, и ја овако "таласам" мојим блог постом,
ако вам је напорно док читате, застаните мало,
предахните, уз таласе са Тасоса... (септембар '14)
Пошто знам, свакодневно, колико људима представља проблем да ово са „спектаторијумом“ (ТВ гледаоци) и „аудиторијумом“ (радијски слушаоци) схвате и прихвате из првог покушаја, дозволите да се мало нашалим, да мало карикирам, уз ризик да уместо „духовитог“ испаднем помало и „дугоуховит“:

Замислите, директан спортски ТВ пренос и спортског коментатора како, уз прелепе „живе“ кадрове са „лица места“ који промичу екраном, надахнуто коментарише... Имате и слику и тон, па би било сасвим исправно да ако пожели да поздрави све који су испред „малих екрана“, обрати се речима „поштовани, спектаторијуме!“... Онда, изненада, на екрану, услед техничких разлога „нестане слика“! Наравно, у том тренутку, исправно би било обраћање са: „поштовани, аудиторијуме!“ (јер, сви чују само коментаторов глас, као да је само радијски пренос...).

Е, ако ни сада некоме није јасно, нека се (по)јави питањем у коменетарима, испод блог поста, може и „анонимно“, објаснићу још једноставније (нисам, рекао „простије“!)... Поновићу још неколико пута, у различитим контекстима, као што је био случај са појмом „свакодневица“, све док и „неверне томе“ нису избациле оно „н“, четврто сувишно слово, отпозади.

Моје мишљење, о употреби туђица у нашем језику, јесте: НИСАМ ЗА КОРИШЋЕЊЕ иностраних (нисам рекао „страних“!) РЕЧИ (туђица)... Шта више, као уредник, увек сам „интервенисао“ изменом туђица у домаће, боље рећи подржавао лекторе; осим када је реч о цитатима. Поменимо оне честе: „адекватно“ одговарајуће; „сериозно“ – озбиљно; „идентично“ подједнако, слично; „презентација“ приказ; „промовисати“ представити; „демонстрирати“ приказати, показати; „едукативно“ – образовно; „интересантно“ – занимљиво; „едитовати“ – уредити;  ... ... ...

Овде ћу прекинути, јер ионако за десетак дана следи наставак, а овај блог пост је већ „пун ко брод“, мада је то прикладнија фраза када је реч о новцу (нисам рекао „када се ради о новцу“!), јер о новцу и није било речи (није све у новцу!), већ о говорном језику наше свакодневице. (Наставиће се!)


Нема коментара:

Постави коментар