Странице

среда, 31. јул 2013.

СРЦЕ ИЗ ЛУБЕНИЦЕ

Расхлађена лубеница увек прија, поготово на летњој вреви, и дању и ноћу... Црвена и слатка и сочна. И мала и велика. Памтимо је од детињства, наравно они који је воле. А, мало их је који је такву не воле.

И живот војнички многи памте доживотно, нарочито они што су служили „праву“ војску, мислим на некадашњу ЈНА, и мислим на дружење и другарства проистекла из ње. Свака војна јединица је била „Југославија у малом“. Није реч, видећете, о југоносталгији, већ то је „војска и по“ била, незаборавне животне приче. А, „копча“ с лубеницом, па, прочитајте причу која следи:
Војник Вој био је стваран лик. Мали велики човек. Војничић по конституцији, али војничина по другарству, обуци, доброти, култури, васпитању, традицији..., а тек какав послужилац на противавионском топу... Окосница колектива. Дошао професор Вој(ислав) у Гарду, из малог удаљеног места Екс Југе.

На пешадијској обуци, негде по београдском Бањичком вису, обраслом некошеном травом, близу данашње ВМА, око поднева, кад ни вода из чутурице није много помагала да утоли војничку жеђ, утабаном земљаном стазом пролази пуна приколица лубеница, ушушканих у сламу, коњска запрега. Незабораван призор, нешто као урбана фатаморгана. И пригушени уздаси војника као на „лутку са насловне стране“, и погледи ка лубеницама, и војничка дисциплина...

„Друже десетаре...!“, „Друже водниче...!“, „Друже поручниче...!“... Допиру све гласнији гласови до капетана, секунде су у питању, као оне противавионске, док приколица лагано пролази... А, капетан, командир батерије, млад школован старешина, брижан за своје људе, не треба му много да закључи, тренутак за: „Десет минута вооољ-но!“ и одмах довољно гласно довикну човеку на приколици: „Лубенице - стооој!“.  Истог тренутка вади из џепа „позамашну“ папирну новчаницу и позива батеријског ћату да покупи и остале прилоге, ко колико има, па да „за све паре“ купе лубенице.

Скоро свако одељење је већ другарски поделило по целу лубеницу, свима довољно, сви једу, презадовољни. Време се сада мери минутима. Капетан ужива у слози свог војног колектива. Размишља сталожено о људској снази која се у колективу ваља. Задовољио се залогајем-два лубенице и назначава потчињенима место где ће прикупити остатке, да не остане ништа на терену разбацано.
Војник Вој, својим ужурбаним кретањем по полигону и својим наумом, испрва није изазивао посебну пажњу осталих, ни војника нити старешина, али када су схватили да се с већим парчетом лубенице на бајонету упутио право ка командиру батерије, капетану, који га је с благим осмехом само посматрао, а остали су се већ спонтано примицали да одложе остатке лубенице..., зауставио се и војнички гласно обратио, сви су јасно чули:

- „Друже капетане, ово срце из највеће лубенице припада вама... У мом крају и породици васпитани смо да глава породице увек треба да добије најбољи део како би био способан да води рачуна о свима, а ми када будемо најистакнутији у нашим породицама требало би да се према нама наши млађи понашају исто овако! Наша јединица, сада је наша породица!“
Није вредело капетану да се нећка, био је напрасно „разоружан“, није желео да им квари вољу, јер у свим очима припадника своје противавионске батерије приметио је одобравање. Поделио је добијено СРЦЕ ИЗ ЛУБЕНИЦЕ са својим командирима водова. Лекција на отвореном! Необична, незаборавна, несвакидашња... А, облачак прашине иза приколице с лубеницама развејавао се пред ужареним београдским асвалтом који је вијугао ка првим бањичким солитерима.

Командира, пред улазом у гардијску касарну, из дубоког размишљања пренула је песма, повео ју је, а ко би други, војник Вој: „Ој, капијо отварај се сама, иде војска нашег - Капетана...!“

5 коментара:

  1. Анониман31. јул 2013. 18:24

    Eh, nekad se znao red...niko nikog nije morao da voli ali su se svi postovali...Danas je sve obrnuto...umesto najstarijem sve je podredjeno najmladjem zato nam je ovako kako nam je...

    ОдговориИзбриши
  2. Ja sam bivši vojnik Don, prepoznao sam u priči mojeg druga kapetana,siguran sam, i danas još uvek pamtim i osećam ukus jedne od pomenutih lubenica, i pamtim vojničke dane ispunjene obostranim poštovanjem, nezaboravnim ljudskim odnosom starešina-vojnik, pogotovo briga, pažnja, roditeljska ljubav našeg voljenog kapetana. Veliki pozdrav druže kapetane, "na mestu voljno!"...

    ОдговориИзбриши
  3. Predivna prica, setna, nostalgicna ali zivotna. postovane su prave vrednosti

    ОдговориИзбриши
  4. "- „Друже капетане, ово срце из највеће лубенице припада вама...".Увек ме разнеже и охрабре овакве приче - јер је добро у људима и постојало и постојаће и даље..Ми смо сада ту да нашу децу учимо правим вредностима..До нас је :-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Госпођо Биљана, не замерите ми што ћу најпре да захвалим особама које су својим претходним "анонимним" коментарима изразили - добронамерност и поштовање. Да вам свима узвратим "колективно"...
      Ви сте се и представили, ви сте дама, и вама захваљујем на емоцијама које су наизглед обичној "војничкој причи" додале дозу - необичности. Треба више данашњој деци говорити (и писати) о "правим вредностима". Слажем се: "До нас је!"

      Избриши