Странице

уторак, 06. август 2013.

ШАПУТАЊЕ НА ЈАСТУКУ

Врелина... Пржи са свих страна… Одоздо врео пустињски песак, а одозго усијано афричко Сунце! Фатаморгана, само у наговештају, јер није баш дотле било дошло, једино што изнад самог пешчаног тла помало „лелуја“…. Има довољно воде за пиће у повећој чутурици, али све је топлија. На песку трагови пустињских змија, инсеката…, само до првог пустињског поветарца који све то затре у пар секунди остављајући за собом једва приметне ситне пешчане таласе. Као равна језерска површина кад је нешто мало узбурка… Нема у пустињи баш много „знакова поред пута“…


У том делу афричке пустиње Намиб, пешчане дине нису нарочито високе, довољно да кажеш: „'Пео сам се на дину, бре“! Мада, треба у томе бити веома вешт, јер ако са „косог успињућег гребена“, којим се по правилу крећеш, закорачиш у страну, клизнеш низ дину, може те сустићи „котрљајући“ песак са виших делова… Зато, увек „бежи“ хоризонтално или косо у једну страну, никако право низбрдо!... Песак је увек бржи... Донео сам у стакленој флашици песка са тамошње „Дине 45”, чврсто је затворена, нисам је отварао. Помислим понекад и на оне „духове из боце“, можда ми се зато пустиња и појављује повремено у сну. Иначе, назив пустиње Намиб не би требало повезивати с именом Намибије, у чијем се западном делу она налази, тако бар причају становници те необичне и живописне афричке државе. Намибија обилује непроцењивим богатством, сем осталог, и дијамантима, у пространој „дијамант ерији“ која се, као и пустиња, протеже обалом Атлантског океана. Контраст пустињи чине неговани травнати терени за голф, отргнути од песка, у најјужнијем намибијском граду Орањемунд, центру индустрије дијаманата. Тамо је све могуће, као у сну!

У сну ме „напада“ грч у листу леве ноге, она ми је одразна. Недовољно болан да ме потпуно пробуди, али довољно да препознам да је стваран… Затежем стопало нагоре и некако му „одолевам“. Убрзо тонем у дубок сан…

Одједанпут, испред мене чувене војсковође, „постројени“: Наполеон, Макијавели, Александар Македонски, Џинги Скан, Сун Цу Ву, и још неколицина…, нисам их одмах све препознао... Пустињско сунце одасвуд заслепљује. Један по један ми се оштро војнички представљају и говоре толико јасно да никада нећу заборавити њихове мудре речи, назваше их СТРАТЕГЕМЕ (игра стратегије, или већ некако тако):
…Основни део тактичке игре уопште, могао би бити и овај: и стићи и утећи и на страшном месту постојати.
…Ратник у својим акцијама може примењивати снагу, али то се чини само ако варка и тактика не успевају; или се употребљава тактички, како би се противник изазвао на бурну, снажну реакцију, или ако противник ради млитаво, или је уплашен.
…Није битно ко је јачи, бржи, способнији…, већ ко своје квалитете уме да реализује. Треба се трудити не само да своје мане окренемо у своју корист, већ и противникове врлине ометамо да се реализују.
…Желети победу није довољан разлог да би се до ње и стигло.
…Циљ је противника довести у што већу недоумицу по питању наших намера, могућности и способности. Ова недоумица води противника томе да он непоправљиво касни са својим маневрима, акцијама и реакцијама. Довођењем противника у недоумице ми противникове снаге све више и више развлачимо.
...Контранапад је стратегијска акција, пошто се њом може савладати велики простор за кратко време.
...Никада немој женама одједанпут поверавати интимне тајне и остале тајнице из свог живота…, јер жене су толико радознале и моћне, да су многи, и највећи, стратези „платили главом своје неопрезно - шапутање на јастуку!“...

Ова последња стратегема прену ме из најдубљег сна, као да ме неко полио хладном водом…

- „Неее! Чууувај воду у пустииињиии!“ – као да чујем свој глас – „Неее прооосииипааај!“
Одмах сам се расанио… Да нисам и ја негде „забрљао“ и одавао своје тајне и тајнице…(?), па, да ми то дође главе...(!)

Погледам сат… Прошла је тек половина ноћи. Дуго сам гледао у плафон…

Нема коментара:

Постави коментар