МАЛИ МАЧАК КРЕТИНО

Живот најчешће иде поред нас, уз нас, с нама, без нас... Ово је истинита прича о малом мачету Кретину, названом по надимку најмлађег „јунака“ из старог филма са Софијом Лорен и Марчелом Мастројанијем, у главним улогама, који су се бавили сумњивим пословима, имали „пола туцета“ деце, а најмлађем је због његових својеглавих непредвидивих враголастих несташлука мајка (глумица Софија) „тепала“ на сочном италијанском - Кретино. Необична асоцијација комшије Туса, на мало маче, није баш без основа. Хајде да прочитамо причу заједно:

Глава породице Марчело у том филму је глумио шверцера цигарета, а његова супруга Софија те цигарете је продавала... Наравно да су је карабињери често приводили, а једина шанса да о(п)стане на слободи био је брзи останак у „другом стању“. Накупило се тако годинама подоста дечице. Није она могла по цео дан довољно сама да брине о њима, па се тако једанпут догодило да се најмлађи прејео трешања с коштицама од чега га је заболео стомак. Док је она журно радила по кући, малецки је седео насред собе на нокширу и напрезао се уз болне гримасе. Таман када га је љутита мајка прозивала: „Кретино, мама мија бебино, јадни мамин Кретино“, изненада се зачуо „рафал“ коштица у ноши: ду-ду-ду-ду-ду..., значи, „кренуло“ је! Ни смешно нити жалосно.

 

Прича о мачићима из оволетњег мачијег легла одвија се на пространом плацу око куће чији је власник добри комшија Тус. Зид од старе цигле довољно високо одваја плац од прометне градске улице. Да није „неботаничке џунгле“ било би то лепо двориштанце усред градске вреве. Овако, обрасло дивљим растињем, било је више рај за птице и мачке. Због свеколике заузетости, комшија често не стиже да редовно „шиша“ дивље растиње. Недавно, једна мачка је у дворишту омацила петоро. Бело-црно маче откако је провирило из једног густиша у дворишту одмах је привукло посебну пажњу. Колико год се мајка маца трудила да научи своје мачиће општем мачијем начину живота, нарочито скривању у случају опасности, мали мачак је за почетак савладао једино лекције из „опрезног кретање по терену“ и „излежавања у хладу набујалог растиња“... Кретино?!

Комшија Тус, из себи знаних принципа, не храни животиње, јер искуство му казује да чим почне да их храни, оне одма „обележавају“ територију, и сматрају је својом. А, и не додирује их рукама, већ разним безопасним предметима. Јасно поставља своја правила. За разлику од старијих мачака и женских мачића (мачићки), мали Кретино уопште не бежи у „заклон“, не плаши се комшије Туса, не узмиче када му се овај приближи, ни када чупа травке њему испред носа. Не опире се ни када га мази прутом по крзну, све док му не досади. Испољава неку врсту пркоса, дрскости, непокорности... Превише се ослања на своју бенигну процену опасности од људског рода. Зато га је комшија Тус и прозвао Кретино, по надимку Софијиног најмлађег сина, из филма који му је остао у сећању... Општа асоцијација, као „нека тајна веза“... Душу дала за надевања надимака.

Иначе, Кретино је бели мачић са неколико ситних црних апликација у пределу главе и врата. Основну боју крзна наследио је од „родитеља“. Не испољава превелику радозналост, бар наизглед. Већ га воде и у „васпитно-образовну“ шетњу, породично, најчешће ноћу. Кретино притом увек држи неки свој ритам, и следи своју сопствену динамику. А родитељи испољавају максимално стрпљење, не спутавају га превише.

Ових врелих дана, иако му и није било стало до тих ноћних шетњи „преко зида“, нити до трчкарања по дворишној џунгли око куће комшије Туса, понео је и епитет „црногорског“ мачета, јер једино тако у две речи могуће је објаснити, појашњава комшија Тус, неке његове „људске“ особине - жури полако, инертан према опасностима из коровом зараслог животног амбијента... Не дира комшија Тус свог миљеника Кретина, све док маче не пређе праг мачијих нужди, и непоштовања „правилника дворишног реда“. Али, занимљиво, Кретино већ има уочљив истанчани осећај за границе докле сме.

 

Почиње тако Кретино убрзано да корача ка свом самосталном животу. Као да поставља и он нека своја правила: „Не дирај ме још мало, а ја ћу чим довољно ојачам наставити негде другде свој мачији живот, негде с оне стране високог зида, видим да овде нисам баш добродошао...“. Мада, засигурно, маче још није „свесно“ какви животни изазови га очекују, с оне стране зида, дуж прометне улице, али већ увелико испољава одлике „мачо-мачорчине“ (у наговештају!), који лењо али одмерено гледа на свет око себе... Док, његове „сестрице“ мачићке, које су у већини, чим осете опасност, разбеже се по околном шипражју, осматрајући „кретенасте“ акције и реакције и индолентно безбрижно излежавање свог бело-црног братића.

Једног скорог дана, нема друге, Кретино ће отићи својим мачијим путем, али поучну причу о њему, насталу у дворишту комшије Туса, задуго ће скривати високи зид и „џунгла растиња“, каква год! Можда ће је „препричавати“ и неки други мачићи клинци. Али, ипак, један је - Кретинo.