Странице

четвртак, 29. август 2013.

МОНТЕВИДЕО – ФУДБАЛ СЕ ИГРАО

Век и по, траје фудбалска игра слична данашњој. Фудбал...!? Развијао се, мењао, напредовао, ширио меридијанима, постајао популаран у свим деловима света... Јединствен филм „Монтевидео, Бог те видео“ спада у најлепше филмове, наше и шире,  који и има и нема везе с фудбалом и фудбалском игром. Филм је леп јер казује о фудбалској игри прве половине прошлог века. А без фудбалске игре не би било ни те величанствене приче која се уз њу одвијала, али и надвијала. Прича је свевремена, високо изнад фудбала, и Монтевидеа, и фудбалера, и њихових породица, обожавалаца, обожаватељки... Приповетка филмска о тадашњој фудбалској репрезентацији ондашње Југославије, о њиховој незаборавној игри кожном лоптом, филмована је на радост (и) свих филмофила. Непредвидива догађања на филмском платну, баш као и на фудбалском терену... Јер, ондашњи асови са спортског терена – Моша, Тирке, Милутинац...- били су и асови у животу ванспортском – шармери, шмекери, боеми... Имали су душу!


Уз емоције и доживљаје на филмском платну прелепог „фудбалског филма“, научимо (по)нешто и о самој фудбалској игри, о ономе што на филму није могло бити довољно приказано. Разумљиво! Хајдемо редом!

Фудбалска игра је најпре била „сиромашна“. Нашта су само личили први ударци по лопти – и ногом и главом. Како су уопште „кротили“ лопту а да је не додирну руком? Како да крпену, кожну, какву год, лопту задрже у свом поседу, а да им не „побегне“? Како да је додају свом саиграчу а да лопта не оде противнику? Како да успешно воде лопту док трче или да дриблају противника? И, још много тога. Све то се одувек једноставно звало – техника фудбалске игре! Како се побољшавала техника, фудбалска игра је добијала у занимљивости.

Када су сви солидно овладали техником, помак су направиле екипе које су почеле да примењују и многе облике тактике – појединачне, по линијама тима, цела екипа, у нападу, у одбрани, на терену, изван терена... Могућности примене тактике биле су неограничене, и фудбалска игра је тада највише напредовала и била најлепша...Маштовитост, креативност, улога тренера..., долазили су до пуног израза.
Када су све екипе узнапредовале у техници и тактици фудбалске игре, победу су почеле да односе оне екипе које су имале бољу кондицију. И, онда је уследио темељни рад на подизању кондиције, снаге, издржљивости како би се обезбедила одлучујућа физичка превласт на терену. Па, издржљивост у кондицији, па селекција играча по физичким могућностима, па скочност, па игра на један до два додира лопте, па све више кретања по целом терену, па све бржа игра, па фудбалске лопте све бољег квалитета, па опрема, па четврти, пети, шести судија, па велелепни (само) фудбалски стадиони, па, па, па...
Мењала су се повремено и Правила фудбалске игре. Добијале су на значају и навијачке групе као „дванаести играч“, али и хулигани. Почели су да расту енормно и трансфери за најбоље играче. Уведена је и обавеза формирања женских екипа. Скаути облећу младе фудбалере, тинејџере, отржу их из породица, из школа, из родне средине... Велика фудбалска имена, прослављени асови фудбала, пристају да буду паравани нагомиланим халапљивим користантима. И кладионице имају свој пресудни удео на исходе многих утакмица. Игра се „завртела“ и на терену, и „изнад“ терена, и „око“ терена, и „негде“ далеко од терена, и преко мора и континената... Велика је постала – фудбалска ИГРА.
Напустила је поодавно првобитне фудбалске оквире. Надвисила је чисто људске физичке и менталне могућности самих фудбалера. Мало је рећи, али скоро, „гладијаторска арена“ савременог доба. Ако мислите да сам већ отишао предалеко, онда да се вратимо на филм с почетка ове приче о (ван)фудбалској игри. Да ли је она заиста искрена или само покушај да се „зарад чега“ и „зарад кога“ фудбалска игра „завије“ у обланду идиличног, романтичног, сладуњавог... Кад, оно...?!
Неко је „на мала врата“ у технику фудбалске игре увео и погубне, бруталне, костоломне „клизеће стартове“, „уклизавања“...,  где је веома тешко да се играч одбране контролише приликом пребрзог уласка у такве дуеле и најчешћи исход су теже повреде, а недовољно оштре казне, које би то санкционисале. То је сурова стварност данашње фудбалске игре, која је све мање игра на терену, све веће „ваљање“ по травнатом терену, и све већа „игра“ изван терена. Запитајмо се, да ли ће некада (икада) у будућности неко направити филм сличан „Монтевидеу...“. На делу је већ поодавно општа агресија - и на филму и у животу.
Да не будем превише малициозан, када је о филму „Монтевидео, Бог те видео“ реч... Као истинском љубитељу и зналацу фудбалске вештине и игре, заиста, допао ми се тај филм - „до суза“. Истина! Али, да се једнога дана не испостави, да сви заједно (по)црвенимо, кад мало боље спознамо шта је завијено у том „целофану“? Да тада (не)случајно не „испадне“, ипак: Монтевидео, Холивуд те видео (!?).
Као и безброј досада „наручених“ холивудских филмова са нескривеним превлађујућим вешто (читај: перфидно) утканим мотивима: алкохол, цигарете, дрога, „и наравно – геј“...

Нема коментара:

Постави коментар