Странице

недеља, 07. јул 2013.

ЖИВОТ ЈЕ БОРБА

Новостасали новобеоградски матурант гимназије Деп, добио је петицу из историје и знањем али и запаженим писаним саставом у облику есеја. На необичан домаћи задатак професора, Деп је узвратио зрелошћу, надахнућем и поштовањем. Јер, писао је искрени есеј о свом деди. Прочитајмо одабране делова тог есеја!

*
„Живот је борба, непрестана!“ – то су речи мог деда Милана, партизана у Другом светском рату, а данас војног пензионера, речи којих се најраније од њега сећам. И данас он тим речима најчешће започиње разговоре о свакодневним животним темама. То је његов најјачи животни мото. Тежина живљења научила га је да увек све истовремено сагледава и из позитивног и из негативног угла.

Наравно да је мој деда Милан у најранијој младости, готово дечаштву, свашта искусио, доживео и преживео. Рођен је у Црној Гори али колонизован на Космет, тек што је био проходао. Једва се тога сећа. Али, добро памти све претходне Југославије, и ону и ову Србију... Као тринаестогодишњак, 1942. и 1943, боравио је, невољно, у албанском логору, где су многи Срби са Космета за време окупације, у суровим животним условима, утоваривали руду под надзором Мусолинијевих фашиста, све до капитулације фашистичке Италије. Право преживљавање, уз непрекидну борбу за сваку мрвицу живота. Зато мој осамдесетпетогодишњи деда и дан-данас на живот гледа као на вечиту борбу између добра и зла, победе и пораза, правде и неправде...

Након логора у Албанији, као шеснаестогодишњак, постаје борац Копаоничког партизанског одреда, јула 1944. године, каже, такво је време било. Као што се заправо не сећа тачно када је та његова борба започела, не уме данас ни да објасни докле ће она трајати. Предуго та борба траје да би могао данас да мења смисао и начин поимања свог живота. Смисао живота види у борби за сами живот. Било да је између љубави и мржње, ситости и глади, сиромаштва и богатства...

Ратне стазе водиле су даље мог деда Милана литицама Шар планине, у саставу Бригаде КНОЈ-а за КиМ, где су већ новембра 1944. нападали немачку армију која је одступала из Грчке, а 1945. имали задатак да чисте пруге на том делу Југославије... Деда Милан је најпре био извиђач испред прве борбене линије, да би до јула 1945. постао и најмлађи пушкомитраљезац у бригади. И уместо младалачких сањарења о ослобођењу отаџбине, рат још није јењавао. Борба између сна и јаве, ружноће и лепоте, истине и лажи..., настављала се.

Био је деда Милан и тешко рањен, као добровољац, јуришајући на бункере заосталих група непријатеља, и након званичног завршетка Другог светског рата. Много је био искрварио, једва преживео, мајка га рођена није била препознала... Борба између рата и мира, болести и здравља, сланог и слатког... Ма, борба на - смрт и живот!

И тако, уме мој деда Милан да ми објасни све што носе - и дан и ноћ, али неизоставан је рефрен: „Живот је борба, непрестана!“. Но, важно да ја њега довољно разумем, а још важније јесте његово довољно разумевање нашег данашњег начина...! Јер, водио је он борбу и између знања и незнања, ватре и воде, кише и суше...

Кад мало боље размислим, мој деда Милан је прилично у праву. Истина, док слушам музику, сурфујем нетом, учим, шетам, „блејим“..., ухватим себе у све чешћем „раскораку“; као да једва чујно однекуд допре и његов изнемогли старачки глас: „Живот је борба, непрестана!“.
*
Зрелост младог матуранта, добро, и надахнуће..., али код речи: поштовање, застаде ми нешто у грлу, јер све се мање и мање данас та реч чује, осећа, прожима... Зато, осамнаестогодишњи матурант Деп заслужио је оцену – пет плус! („за све паре“!)

2 коментара:

  1. Анониман10. јул 2013. 13:01

    Unuk me je moj pozvao da pročitam, veli, evo ga jedan od tvojih saboraca - partizan, da vidiš kako njegov unuk piše o svom dedi. Ma, duša mi se razgalila kad videh da ima još poštovanja. Čitam po treći put. Ne znam ti ja ovaj blog, šta je, ali za priču svaka čast. Blago nama starima s takvim unucima. Ima nade! Čestitam!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Хвала вам, поштовање није ишчеѕло! Ето, испада, да се данас и за поштовање треба (иѕ)борити. А тако мало је потребно.
      Биће још сличних животних прича на овом блогу, верујем да ће вас ваш унук редовно о томе обавештавати. И вама и унуку - поштовање.

      Избриши