Странице

среда, 21. август 2013.

„ПИЛОТИ“ СА ДЕДИНОГ КРИЛА

Био сам ђак другог разреда основне школе у мом родном селу Велики Цвјетнић, општина Дрвар, Врбаска бановина у Краљевини Југославији. Мај месец, 1935.  Леп пролећни дан, потпуно ведро, без ветра, врло пријатно за шетњу. – увек је тако (пра)деда ЂуРо, чим би унуци доспевали у узраст наглашеније радозналости и удобно се смештали на „...дедино крило, да им деда натенане исприча, како је то било“, почињао занимљиву причу о себи, како је и зашто постао пилот. – Учитељ Тома повео је ученике сва четири разреда основне школе у шетњу кањоном реке Крке, која се улива у Уну. Постројени по двоје, насред поља, изненада се на небу појавио мањи путнички авион, на висини преко 2.000 метара. Застали смо и учитељ нам је причао о - авиону и пилоту. У причи је истицао да су пилоти високо образовани и врло храбри. Посебно је нагласио да „пилот не може бити свако!”. Тај учитељев нагласак, да пилот не може бити свако, у мени је и побудио жељу да будем пилот. Та моја жеља, од тада је остала у мом маштању.

Ређали су се завршетак основне школе, чување оваца и коза на планини, где се живи једноставно и усамљено... Па, упис у Грађанску школу, у Дрвару, 1938. Шестоаприлски рат 1941, прекида школовање и ЂуРо се тешка срца поново вратио овцама и козама. С непуних 16, добровољно креће борбеним путевима партизанских јединица, и завређује чин поручника. Земун, 1946, игранке у Дому авијације, први контакти с авијатичарима. А, онда, од пролећа 1947, као „по концу“: конкурс, лекарски прегледи, упућивање у Трећу класу Ваздухопловног војног училишта, у Панчеву.
Први мој лет школским авионом УТ-2 извршио сам 28. априла 1948, на летилишту код села Плочице, недалеко од Ковина, са наставником Матом. Тај лет, на висини 1.500 метара, називао се информативним. Наставник је управљао, а ја сам овлаш држао команде авиона и посматрао... Између себе нисмо имали везу  а  кабине авиона су отворене, па смо се довикивали. Наставник је извршио комплетну зону - благи и оштри заокрети, претурање, петља, равенсман, имелман, ковит, борбени заокрет и бочке (хоризонтални ваљак).

Обично на овом месту унуци прекину деда ЂуРу питањем како се осећао, да ли му је била мука током првог лета?!
После тог лета не могу се баш похвалити својим осећањима. Наравно, по слетању било је и „риголето”, после чега сам се још лошије осећао. Мислио сам да ја нећу моћи да будем пилот. Али, ћутао сам, трпео, нисам јавно ништа одавао. Приметио сам да су и многи моји класићи доживели слично, али су се неки правили важни. Но, већ сутрадан, нас петорица смо с наставником самостално полетели и успешно слетели, и то, по четири школска круга. А мој утисак о могућности подношења летења и управљања авионом определили су и утврдили моју љубав за летењем.
Ваздухопловно војно училиште завршио је на борбеном ловачком авиону ЈаК-9, са звањем пилота ловца. Школовао се потом и у Русији и у Америци. Имао је ЂуРо и здравствених проблема, али упорно је настављао и остварио летење у Ратном ваздухопловству око 20 година. Иако релативно млад, четрдесттрогодишњи ЂуРо, са четрдесетак година радног стажа, одлази у пензију, али наставио је с летењем, укупно још двадесетак година, све до 1990, у Аеро-клубу „Херој Пинки“ – Нови Сад, на аеродрому Ченеј, и тиме завршио своју богату и садржајну летачку каријеру. Једноставно, осећао је да му рефлекси нису као раније, а била је наступила и 65.
Сећам се тог раног јутра, иако припремивши се већ да одем до лекарске комисије за продужење лиценце, изашао сам из стана, и уместо да скренем тротоаром улево, само сам лаганим корацима наставио право и прешао широки булевар који ме је тог тренутка раздвајао од парка на београдском Ташмајдану; мало сам био успорио, утонуо у размишљања и најлепша сећања која може имати само прави пилот и заљубљеник летења.
Дан је био без дашка ветра. Нисам примећивао покрете људи у парку... Једино се сећам јасног закључка и да су се у само једном једином кораку „премотали“: 41 година летења, 25.088 летова, 3.821,20 часова проведених у ваздушном простору... У једном једином кораку. Једва да сам спознао тренутак и лакоћу доношења - одлуке!? Никада лакше... Само сам наставио шетњу... Нисам више продужавао важност летачке дозволе.

Ето, тако је сада већ времешни али веома чили (пра)деда ЂуРо остварио своју потајну дечачку жељу из ране младости, да буде пилот. Небројено пута је своју причу понављао двојици унука. И кад би данас био у прилици да бира професију, истиче, опет би изабрао пилотски позив. Он и данас има и те како разлога да повремено исприча ту своју животну причу, али сада праунуци, којој радо и с објашњивом лакоћом, манирима авијатичара и романтичара, „открива“ и оно што дечаци нису умели да измаме – најтананија незаборавна осећања заљубљености у летење:
Лепота пилотског позива јесте у томе што пилот у сваком лету доживљава нешто ново; вине се попут птице „небу под облаке” и посматра све на земљи са птичијих висина; креће се слободно ваздушним простором без „семафора”... Пилотски позив крије у себи изазов што развија љубав према том позиву и небеским висинама. Трчање при полетању доживљава се као јуришање - све брже и брже, а моменат одвајања од земље доживљава се као победа у том „јуришу”. То доживљава само пилот који лети срцем - из љубави!

Троипогодишња праунука изненада „ускаче“ свом прадеди који се рукама размахао - у причу:
- „Деда-деда, одма идемо напоље, у парк, понеси мој тротинет, оћу да лееееетим...!“



Данас:
Виталности свог духа и тела, у праскозорје осамдесетосме године живота, бивши пилот ЂуРо дугује понајвише боравку и раду на свом викенд-плацу у подножју Фрушке горе, где црпе неопходну снагу за живот. А, на питање шта је по занимању, ЂуРо инсистира да је само војни пензионер, не додајући чин, јер коме је то уопште битно.

4 коментара:

  1. To je pravi dedica...nije vazno to sto je bio pilot...vazno je to sto je darovao unucicima...svoje vreme i ljubav pre svega pa onda i zaljubljenost u zivot sam i zivotni poziv...Ja sam obozavala price koje je meni moj deda pricao a i zaljubila sam se u cuvenog Ciru i jedva sam docekala da ga vrate na sine kao turisticku atrakciju.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Лепо је чути да постоји још сличних прича, и о чему су баке и деке најчешће причали својим унуцима и праунуцима. Чини ми се веома занимљивом та прича о старом возу ЋИРИ.
      Данас је све тако брзо. Ритмови живота се све мање и мање преклапају. Све постаје, нажалост, брже од живота!

      Избриши
  2. da nam pilot Djura jos dugo pozivi i isprica jos po koju pricu
    pozdra Djordje

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ђорђе, један од ЂуРиних "пилота" му је показао ваше - жеље и поздрав, пошто деда није вичан руковању компјутером. Верујемо да ће бити још доброг здравља и прича "са дединог крила". Поштовање и поздрав!

      Избриши