СРЦЕ ИЗ ЛУБЕНИЦЕ

Расхлађена лубеница увек прија, поготово на летњој вреви, и дању и ноћу... Црвена и слатка и сочна. И мала и велика. Памтимо је од детињства, наравно они који је воле. А, мало их је који је такву не воле.

И живот војнички многи памте доживотно, нарочито они што су служили „праву“ војску, мислим на некадашњу ЈНА, и мислим на дружење и другарства проистекла из ње. Свака војна јединица је била „Југославија у малом“. Није реч, видећете, о југоносталгији, већ то је „војска и по“ била, незаборавне животне приче. А, „копча“ с лубеницом, па, прочитајте причу која следи:

Војник Вој био је стваран лик. Мали велики човек. Војничић по конституцији, али војничина по другарству, обуци, доброти, култури, васпитању, традицији..., а тек какав послужилац на противавионском топу... Окосница колектива. Дошао професор Вој(ислав) у Гарду, из малог удаљеног места Екс Југе.

На пешадијској обуци, негде по београдском Бањичком вису, обраслом некошеном травом, близу данашње ВМА, око поднева, кад ни вода из чутурице није много помагала да утоли војничку жеђ, утабаном земљаном стазом пролази пуна приколица лубеница, ушушканих у сламу, коњска запрега. Незабораван призор, нешто као урбана фатаморгана. И пригушени уздаси војника као на „лутку са насловне стране“, и погледи ка лубеницама, и војничка дисциплина...

ШУМА ЗА РАЗМИШЉАЊЕ

Жути аутобус градског превоза... Није била гужва..., ко је желео могао је да седне, а неки су радије „удобно“ стајали....

Када сам ушао на средња врата и погледао напред-назад, да ли су унутра случајно „бели контролори“, нисам журио да „оверим“ БусПлус карту за вожњу, ипак, и то сам лежерно учинио...

Учинило ми се да ће један „надобудни тип“ брзо завршити разговор преко мобилног, па нисам „нарочито“ обраћао пажњу. Разгаламио се Неувиђајни, поред отвореног прозорчета, па не знаш да ли се његов „саговорник“ налази: поред аутобуса, на тротоару, преко пута улице, с оне стране парка или реке, на другом крају града, у другом граду... Дере се толико гласно да се и возач жутог аутобуса, тек сада примећујем, већ добрано изнервирао! Што се он више дере „преко мобилног“, остали у аутобусу све више ћуте! Не можеш од њега ни да зинеш...

(НЕ)ПОШТЕНO ДО (НЕ)ПРИЛИКЕ

Наилази мој добри комшија Тус, видно замишљен. Враћа се из оближње самоуслуге, купио неке ситнице. У очима му наслућујем „ружну јаву“, а у души немир. Нисам ни стигао да га питам како је..., а Тус је већ почео свој монолог:

У самоуслузи, две касе, једна радила а друга не, јер тренутно није била гужва. Онда изненада ред од десетак муштерија, па једна радница брзо отвара и линију на другој каси. Онда, као „по команди“ последњи из целог реда, десети по реду, претрчава на другу касу и постаје први. Нека му је на част(!), егоиста, неваспитан, „најпаметнији“, шта год!?

ПРВЕ ДВЕ НЕДЕЉЕ ДАНА

Након две недеље на блогу и с блогом, прва запажања су веома повољна. Желим да ОТВОРЕНО поделим с читаоцима и блогопочетницима нека почетна искуства, и позитивна и негативна. Ништа посебно, више ради корисне интеракције.

Признајем, осим на развијању идеја за будуће блог-постове, највише времена сам посветио (читај: изгубио!) погледа(ва)њу у бројчаник „укупног приказивања страница“ блога (или: посећеност). Прво, из радозналости да видим колико ми је било „посетиоца“ (тога дана, недеље, месеца...), а друго, колико ће ми времена бити потребно да освојим „прву хиљадарку“. Тачно две недеље протекло је од првог поста до 1.000 посета на блогу - какогод и коликогод.

ОД СТРАНЕ… ИСТОГ...

Земунски кеј, на сплаву, испред Хотела „Југе“, подневно време за добар капућино... Кад сам добро расположен и кад имам у својој породичној камин-соби добро друштванце, најрадије припремам капућино сам… Наравно, потребно је и право домаће млеко (без афлатоксина), охлађено, које добро пееени…, и две џезве – већа и мања, ради саме „технологије“ спремања… Научио сам то од Грка! У већој џезви је хладно млеко, а за сваку шољицу се оно помало досипа у малу џезву која се приноси до пипка с врелином и „шоком“ настаје пена. Тако се понавља за сваку шољицу, а пене има више и неупоредиво је боља него да се одједанпут „кува“ сво млеко. Прокувано млеко се не враћа у већу џезву... Научио сам да припремам и добар „frappe-kaffe“, с ледом, али само кадa је несносна летња  топлина…
Отпијам лагано гутљаје, кроз полустиснуте усне, да дуже траје…

БАКИНЕ И ДЕКИНЕ „ШИФРЕ“

БАпаКИпиНЕпе и ДЕфреКИфриНЕфре ШИпиФРЕфре

Пре око пола века, на једном варошком корзоу, шетају млади, а млади к'о млади..., само се мода мења... Свако време носи нешто своје, своје невоље и дражи..., нису ови данашњи „тинејџери“ – измислили свет! И тада су имали своје „шифроване“ дијалоге илити „сленгове“...Ако вас баш-баш занима како је то изгледало, потрудите се мало - код дијалога девојака избаците: по...пи...па...пу..., а код момака избаците: фра...фри...фре...фро..., и лако je разумети:

Прво, разговарају на корзоу две младе даме:
- Свипиђапа миписепе опонапај виписопокипи сапа дупугопом копосопом! Апа, тепебипи?
- Мепенипи њепегопов друпугапар!... Хапа-хапа... хипи-хипи!
- Штапа мипислипиш, дапа липи ипимапам шапансепе копод њепегапа?
- Непе знапам, мапамепе мипи...
- Јоопоојупи, непећупу мопоћипи дапа спапавапам докпо мепе непе попољупубипи...
- Апах... капакопо јепе топо ропоманпатипичнопо... Типи сипи сепе бапаш млопогопо запаљупибипилапа?
- Дапа знапаш, мипилапа мопојапа, бапаш јепесапам, ипи топо млопогопо...

А, онда, двојица младића, већ подуже одмеравајући, на варошком корзоу:
- Вифридифриш онфре двефре, бафраш суфру слафраткефре, тафрамафран зафра нафрас двофројифрицуфру, штафра кафражефреш!?
- Нифриштафра, стифридифрим сефре мафралкофро...
- Сафрамофро прафратифри мефренефре, ифри нефре сефрекифрирафрај сефре... Глефредафрај сафрадафра - обраћа се девојкама: Дофроброфро вефречефре, дафра лифри мофрожефремофро дафра шефретафрамофро зафрајефреднофро...

ЋИ-ЋИ-ФУУ…КЛАЈ-КЛАЈ

На перону београдске жељезничке станице, возови долазе и одлазе… Увек се нешто занимљиво дешава. Некад касне мање а некад више! Намерника увек довољно. Добро је и данас што можеш да у возу одспаваш „деоницу“ као ни у једном другом превозном средству, само да се „пријавиш“ кондуктеру да те мало „припази“… Ако те и „ухвати“ изненадни сан, твој вагон неће одмах „побећи“, ту је кондуктер да те пробуди…

Клапарање вагона је необична музика. Да ли је икада неки композитор успевао да „поређа“ ноте, и дочара такву „симфонију“? А тек данас, јер све мање данашњих композитора је икада и село у воз. Они нешто старији не верујем да могу, јер да су хтели или осетили својим „виолинским нервима“ одавно би бар покушали… А имају: нотни блок (шине) и прагове (ритам) и успутне станице (строфе) и рампе и укрштања и тунеле и отправнике возова…

Кaда деца у обданишту имитирају воз они се ухвате једно другом око појаса и одмах се могу чути весели разиграни дечији гласови: „ћи-ћи-фуу ... ћи-ћи-фууу … ћи-ћи-фуу … ћи-ћи-фууу…!“

ЖИВОТ ЈЕ БОРБА

Новостасали новобеоградски матурант гимназије Деп, добио је петицу из историје и знањем али и запаженим писаним саставом у облику есеја. На необичан домаћи задатак професора, Деп је узвратио зрелошћу, надахнућем и поштовањем. Јер, писао је искрени есеј о свом деди. Прочитајмо одабране делова тог есеја!

*

„Живот је борба, непрестана!“ – то су речи мог деда Милана, партизана у Другом светском рату, а данас војног пензионера, речи којих се најраније од њега сећам. И данас он тим речима најчешће започиње разговоре о свакодневним животним темама. То је његов најјачи животни мото. Тежина живљења научила га је да увек све истовремено сагледава и из позитивног и из негативног угла.

Наравно да је мој деда Милан у најранијој младости, готово дечаштву, свашта искусио, доживео и преживео. Рођен је у Црној Гори али колонизован на Космет, тек што је био проходао. Једва се тога сећа. Али, добро памти све претходне Југославије, и ону и ову Србију... Као тринаестогодишњак, 1942. и 1943, боравио је, невољно, у албанском логору, где су многи Срби са Космета за време окупације, у суровим животним условима, утоваривали руду под надзором Мусолинијевих фашиста, све до капитулације фашистичке Италије. Право преживљавање, уз непрекидну борбу за сваку мрвицу живота. Зато мој осамдесетпетогодишњи деда и дан-данас на живот гледа као на вечиту борбу између добра и зла, победе и пораза, правде и неправде...

ТРИ ВРСТЕ ПОГЛЕДА

Др Ип је млад лекар, све испите на Медицинском факултету у Београду положио је из прве највишим оценама, дипломирао на време, успешно обавио стажирање и положио Државни испит. Започео је већ и последипломске студије, завршио академску специјализацију одличним просеком, а своје стручне радове још током студија представљао на међународним студентским конгресима и објављивао их у светски признатим научним часописима. Ипак га је већ на првом кораку нешто веома „(из)нервирало“, колико год да је добронамеран, толерантан, коректан..., али, прво искуство на клиникама и у домовима здравља односило се на (три) врсте погледа колега лекара које је тамо сретао.

НУЛТИ БЛОГ

Назовимо овај пост блогом, иако је пробни (први), само да бих видео како изгледа. Нећу га обрисати ради молбе искуснијим блогерима да уместо уобичајених коментара допишу бар укратко своја почетничка искуства, превасходно она противотежавајућа. Јер, многи се чуде како некоме почетак на (овом) блогу може бити (толико) тежак, кад је све једноставно (Хммм!). Има и оних (Ја) који већ данима покушавају да проникну у те „ситнице“ којима се може давати изглед блогу, посту, као: изглед позадине, избор и распоред елемената на почетној страни, одређивање назива рубрикама..., укратко уређивање сопственог блога. Није непријатно то признати, али колико год некоме све то изгледало једноставно, ипак, није довољно разумљиво објашњено или појашњено. Они који су уз почетна упутства на Блогспоту објашњавали као да су више подразумевали него помагали почетницима, у стилу: причам ти оно што знаш а за остало снађи се сам. Хвала, баш!
*

Остаје ми да се сналазим сам, изгледа!