Странице

среда, 09. март 2016.

НЕ ТРАЖИМ ОПРАВДАЊЕ


Не тражим оправдање, нити се правдам, што пишем блог текстове редовно – пет пута месечно – и када сам код куће, и када сам далеко од куће, и када сам одсутан на свега неколико дана... Једноставно, поштујем своје читаоце. Толико их поштујем да они док ме читају (моје текстове), не треба да размишљају да ли ће негде у тексту наићи на „жабу“ коју би морали да прогутају, на путу до последњег пасуса, реченице, речи, тачке, или понекад омиљене „три тачкице“... Једино ако нису пре читања заборавили да оставе по страни неке своје бриго..морне „жабе и жабице“.

Па..шта, ако су их и „унели“ собом у неки мој текст, те њихове запаћене „жабе“, или мало неке „жабокречине“, не гадим се ја од тога. Разумем тада моје читаоце. Читам их између редова (разумем их!). Очекују они тад да ћемо све то заједно лакше „прогутати“. Јер, они никад нису баш унапред сигурни на какав ће садржај наићи док читају, као блага „језа“, али знају већ да су моје мисли у најмању руку благотворне. Осећам и делим такву енергију. Јер, веома водим о томе рачуна. Добронамерна је моја помоћница „лупа“, није ме до сада изневерила. Бар не значајно.

Та танана нит, која настаје између одабраног блогописца (мене) и стечених блогочитаоца (свих вас), необјашњива је обичним речима. Уствари, или је има или је нема (мислим на ту – нит). Брзо се она успостави. Брзо и нестаје. А права „нит“ опстаје само ако је узајамна, ако је обострана. Зато сам и рекао на самом почетку да „не тражим оправдање“, не само од читаоца, већ ни од кога. Не правдам се ако понеки текст не задовољи сва(чија) очекивања. Јер, може бити да или моје идеје нису баш „на висини задатка“, или су тренутна очекивања блогочитаоца „изнад уобичајене висине“, или је моја помоћница „лупа“ негде више или негде мање одступила током одређивања: докле вреди нешто издвајати и истицати.

Не машем тек тако испразним оправдањима, нити се скривам иза олаких правдања, ако понекад „не добацим“ до линије очекивања блогочитаоца. Јер, не дозвољавам себи да олако „упадам“ у такве неодређене ситуације. Нити се улагујем читаоцима, пишући претежно оно или о ономе што би некима баш пријало да прочитају. Не би ми пријало да писањем утичем на некога да ми буде истомишљеник. Исто тако, препознајем оне који, на било који начин, желе да од мене начине истомишљеника. Наслућујем. То је све кратког даха и да би тако „придобио“ једну циљну групу, одмах губиш неку другу. Можда би се то могло лакше објаснити када би у физици постојао и „принцип одвојених судова“. Насупрот постојећем принципу: спојених судова...

Ако сте добро уочили, и у овом блог тексту сам покуша(ва)о да изнесем неколико корисних стварчица, из области блогенисања, знајући да ће ово читати и они који више воле да блогопишу, као и они који радије само блогочитају. Изабрао сам тежу форму – есеј (што би рекли французи), или у преводу на српски – оглед. Не замерите ми што сам сугерисао појмове оправдање и правдање, чак и у самом наслову. „Додиривао“ сам мало ваше мисли, краичцима својих, веома бираним речима. Желео сам да нам се бар накратко мисли „сједине“ као што добри кувари говоре о различитим састојцима хране када их веома пажљиво и по редоследу рецепта (по)мешају у посуди за кување.

Ни оправдање нити правдање нису најпогоднији појмови или најпримереније речи за оно што сам намеравао овим текстом да изразим. Једноставно, наметнули су ми се у почетним размишљањима; дошли су први до израза. Преузели су задатак „кичме“. Да их нисам сада поново на крају поменуо, намерно, многи би и заборавили да су то биле прве речи, у првој реченици, првог пасуса..., шта више још и у наслову... Ово није била игра речи, већ игра мисли. Поигравање сопственим размишљањима, на граници лаганог промишљања. Мој једини посебан успех могао би бити ако сам постигао да се у потпуности – уздржавам!




Нема коментара:

Постави коментар