ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (9. део)

Питају ме многи: зашто користим реч „спектаторијум“ (на француском спектар - значи екран), кад се већ изјашњавам да сам „против“ туђица(!). Једноставно (нисам рекао „просто“!), изговараћу и писаћу ту реч „прекомерно“ највише едукативно (пардон, „образовно“!), да бисте се навикли и прихватили оно што је исправно, бар када је реч о онима који проводе време испред „малих екрана“, који су „теве“ гледаоци, јер на њих се односи реч – спектаторијум. А са речју „аудиторијум“ (аудио - значи звук), која је примерена слушаоцима радијског програма, људима окупљеним око разгласа, онима који се налазе око говорника само да би га слушали..., радите шта вам је воља, јер видим „колико је сати“... Разлика је очигледна (нисам хтео ни да кажем нити да помислим – „буквална“!).

Обе речи су исправне, и спектаторијум и аудиторијум, једино што је за телевизијске гледаоце правилно обраћање са „Добро вече, поштовани спектаторијуме!“, а за слушаоце радијског програма правилно је обраћање „Добро јутро, поштовани аудиторијуме!“. Обрнуто је неисправно! Ако не верујете мени, вашем оданом блогеру, онда верујте језичким зналцима, на пример, лингвиста Ранко Бугарски тврди исто; његов текст о овој теми (нисам рекао „на ову тему“!) прочитао сам још пре неколико година.

Некима смета (за)што сам толико упоран, па кад нешто устврдим „наврзем се ко стеница“. А ја се исто тако питам: зашто су људи толико „антипротивни“ кад им неко нешто препоручује – добронамерно?! Шта је сад важније, да ли моја упорност или свеколико одупирање и отпор према ситнијим али значајним (нисам одабрао „знатним“, јер реч је о квалитету а не квантитету!) „поправкама“ језика, услед дугогодишњих лоших навика, углавном свега насталог због неоправданог одступања од правописа, или од лоших свакодневних „ружичастих“ утицаја посредством медија.

А шта мислите(?) зашто сам ја „потрошио“ претходна три пасуса овог блог поста на наизглед испразно понављање већ реченог, „досадно“ философирање, појашњавање већ објашњаваног... Не, нисам ја ни забораван, ни досадан, ни неодмерен..., већ искусно знам колико и докле нешто треба понављати, јер тек понављањем ствари долазе на „право место“ – из регије доњег дела леђа све до изнад највиших почетних вратних пршљенова – из задњице у главу. Понекад и понеком дугачак и „тежак“ то је пут. Успут, али само успут, имате прилику да видите и знатно боље уочите како је могуће „писати како говоримо“, јер требало би и да „говоримо како пишемо“. Бар приближно, а зна се у коликој мери.

Уколико знате ону причу када је отац на самрти рекао свом прилично лењом сину да је благо негде у њиви и да треба да је копа, прекопава, преврће земљу... све док „благо“ не нађе: понешто и да посади, кад већ копа... Времена и времена је протекло док син није схватио очеву мудру поруку, и о ком благу је реч! ... Тако и ја поручујем: читајте, читајте..., и „благо бољег језика“ изникнуће изненада и учинити вас духовно богатијим. (Казаће вам се сааамо!) Треба само да што више „копате“ по речима, реченицама, текстовима, књигама..., па и разним блог постовима, зашто не?!

Јер, јер, јер..., већ кад помињемо туђице, негде сам прочитао: Заједнички именитељ свих „интелектуалних“ текстова је њихов високопарни језик, далеко од народног говора, дуге и нејасне реченице, са много (а писало је „пуно“!), често криво употребљаваних, страних (ја бих рекао „иностраних“, јер одма помислим и на „настране“!) – речи... Текст: или нејасан, или несувисао, или неписмен, или беспредметан..., јер заправо говори о добро познатим стварима! (Па, зашто онда...?!)

Кад прође неко време, и уверим се у „позитивне резултате“, видећете, први ћу уместо „спектаторијум“, поново помињати наше изразе: „они који су испред ТВ екрана“, ТВ гледаоци, љубитељи ТВ програма, посматрачи „покретних слика“ и тона на „малим екранима“..., зависно од контекста. Сетите се и ви неке пригодне фразе, покушајте да допуните, али немојте заборавити да су они, ти људи испред „тевеа“, ипак – спектаторијум!

Ономад, не тако давно, које год дугме на даљинском од ТВ пријемника, додирнеш, који год програм одабереш, а оно засипа те као конфетама: „просто“ и ретко кад „једноставно“, а кад хоће нешто да нагласе, баш баш, онда се сете фразе „просто и једноставно...“.  На пример: „Знаш, драга моја, ја просто не могу да замислим.“... „Ни ја, мила, напросто, не могу да разумем.“... „Ма, да се просто најежиш.“... „Не волим такав прост свет.“... „Они се просто намећу својом простотом.“... „Проста реченица краћа је од сложене.“... „Маа, просто је ко пасуљ!“ (аха, ово би и могло, јер прост је једино – пасуљ; многима)...

Као да није могло једноставније (нисам рекао „простије“!), само избациш реч просто и добијеш: „Знаш, драга моја, не могу да замислим.“... „Ни ја, мила, не могу да разумем.“... „Ма, да се најежиш.“... „Они се намећу својом простотом.“... Једино бих оставио оно: „Маа, просто је ко пасуљ!“, јер то ми некако „звучи примерено“... И, како вам сад ово изгледа? Није ваљда да ни ви не можете да „избаците“ реч – просто. Онда, „трпајте“ слободно у сваку реченицу и: буквално, глобално, генерално, практички, практично, фактички, у принципу, та нека, тај неко, неки, на неки начин, то је то, како се зооове, просто мислим, просто сматрам, напросто понављам, једни проблеми, једне дилеме... (Прекините ме више! Мука ми је! Молим, мало воде!)

Просто осећам. Напросто знам. Вама просто изгледа да вас грдим; као да просто машем прутом. Напросто, не знам шта ћу с вама. И они из Владе су просто опчињени лажима. И бивша градоначелница просто не може без власти. И све ове ТВ водитељке су просто полуделе, смеју се „ко прост на брашно“. (Ко је ово писао, па ја овако не говорим!) Ушло им просто, да простиш, у речник. Једноставно (нисам рекао „просто“, и никад не говорим „просто“, већ „једноставно“!), „навукли“ се на – просто. Напросто!

Просто имате прилику, да упоредите просте примере, и напросто се определите: да ли ћете говорити просто „течно“ и „привлачно“, или ћете просто говорити просто служећи се некаквим естрадним манирима... Једноставно (никад али никад „просто“!), нисте ни свесни колико сте дубоко запали у чељустима накарадног говорног језика, и уопште се томе не одупирете. Подсетићу вас шта је мудро рекао песник Јесењин: „Немој да ти је свеједно. Од тога се човек не опорави!“. Али, опет(!), избор је ваш!

Одморићу вас мало, уз моје оводанашње нове стихове. Открићу вам мало, како док пишем блог постове, лутају моје мисли, наизглед неповезано. Само наизглед. Процените сами: Срцу треба даривати емоције. / Уму треба додавати тегове. / Девојке гледају своје пропорције. / Младићи би да померају брегове! ... Немојте „повезивати“ нисачим претходним, само се препустите мирноћи стихова. Неће вас повести погрешно, већ смирености у сусрет. Тема је била једноставна, само да ли чешће говоримо, док дајемо: „свим срцем“ или „свим умом“!? А може и: „од свег срца“ или „од ума"...  Једноставно (понављам, нисам рекао „просто“!), да једноставније не може бити...

Чини ми се да би било сасвим добро, а једноставно, да овде прекинем овај „благо таласасти“ блог пост... Једноставно, стоп(!) и ни реч више! Баш је једноставан завршетак! Волим кад је све – једноставно! Али, у животу, нарочито у нашем свакодневном говорном језику, много (нисам рекао „пуно“ или „јако“!) далеко је од – јеДНОставног! (Наставиће се!)