Ових дана, предновогодишњих, уочи Нове 2016, ослушкујем околину и
покушавам да извучем „кључне речи“ које обележавају свакодневицу. Присећам се и
како је раније, да не кажем „некада“, било... Не трудим се много да издвајам и
бележим све што запазим, али био бих задовољан и ако само бар једно вредно
запажање оправда наслов овог текста... Признајем, помало и проверавам сопствену
моћ опсервације...
Запажам како се обични људи поздрављају, шта „убацују“ у своје реченице
не би ли их празнично проширили. Колико су те реченице искрене и добродушне, а
колико су испразне и куртоазне и реда..ради... Како се муштерије обраћају
својим трговцима, продавцима, касирима, службеницима на шелтерима... Како се
комшије опходе једни према другима... Надасве, да ли умеју и да пажљиво
саслушају једни друге. Како (из)гледају корисници градског превоза остале
сапутнике, на линијама које додуше веома ретко и кратко користим; и како се
понашају контролори у градском превозу.