Странице

недеља, 09. август 2015.

МОЈЕ УВЕК ЗАШТО

























ПРЕ*ЗАШТО
Зашто жена не уме да сачува мушкарца,
и зашто од њега хоће да прави комарца;
зашто данас иду линијом мањег отпора,
и зашто сва питања остају без одговора?

Зашто мушкарци узмичу пред – женама,
и зашто им блага крв тече јаким венама;
зашто смо толико болећиви према њима,
и зашто тај однос толико мора да клима?

Зашто и живот поприма погрешне токове,
и зашто често размењујемо лоше сокове;
зашто увек нове путеве бирамо немарно,
и зашто уместо снова не живимо стварно?


*  *  *

ЗАШТО УВЕК

Зашто у понор саму себе водиш,
и зашто увек хировито ти ходиш;
зашто стално погрешно крочиш,
и зашто брзо и немудро скочиш?

Зашто не умеш да сачуваш срећу,
и зашто често ти препуниш врећу;
зашто олако трошиш што ти дато,
и зашто тешко препознајеш злато?

Зашто твоје мисли разуздано лете,
и зашто се још понашаш као дете;
зашто твој карактер често се рита,
и зашто не даш ником да се пита?

Зашто нећеш да боље одмераваш,
и зашто ствари криво усмераваш;
зашто осећања волиш да окрећеш,
и зашто тлом нећеш да се крећеш?

Зашто сужаваш самој себи видике,
и зашто сад да иду овакве придике;
зашто безброј ти питања постављам,
и зашто те без одговора остављам?

Зашто да све зависи од капи и чаше,
и зашто да не сачувамо: сами наше;
зашто да живимо само у – песмама,
и зашто да увек пресахне у чесмама?

Зашто сад реченице почињу: зашто?
И зашто увек питамо се само: зашто?
Зашто се ствари увек слично окрећу?
И зашто олако губимо, своју – срећу?!


(Д. П, 4. август 2015, Земун)
* * *

Ваш блог песник је нешто замишљен: зашто!




















ПОСЛЕ*ЗАШТО
Зашто нешто иде од срца а нешто од ума,
и зашто негде су ливаде, а негде је шума;
зашто увек је сложено, а није једноставно,
и зашто чешће је брдовито, а није равно?

И зашто увек ово, и зашто увек оно, зашто?
И зашто, о где си машто, увек само зашто!
И зашто још једно зашто, докле то: зашто?
И зашто нема и зато, већ увек само зашто?


4 коментара:

  1. ЗАШТО: многе младалачке љубави - у прошлости, садашњости, и будућности - остају НЕЗАБЕЛЕЖЕНЕ? https://www.youtube.com/watch?v=dsQW_RBM8to

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Омиљена многима лепа песма РУЖО РУМЕНА / саткана је од корисних порука и успомена / бележи и оно што мислимо да је "незабележено" остало / на срећу, све је у неку од песама стало...
      ~ (препознајем да се линк односи управо на песму "Ружо румена")

      Избриши
  2. Pozdrav Dragane,
    Čitam tvoje pesme, zanimljive i inspirativne, aktuelne i nadahnute.
    Čitam u njima i moje misli.
    Koje su to misli.
    Verovatno znaš, moja supruga je preminula tačno pre godu dana.
    Sada sam sam, pomalo u razmišljanima koje izražavaju tvoje pesme.
    Razmišljam na sličan način.
    I, kao da mi se dešava isto što ti opisuješ u pesmama.
    Jedina je razlika u tome što je kod mene prisutan i „deža vi”, onaj od pre 45 godina, sećanja koja se vraćaju, pobuđena novim inspiracijama i utiscima...
    Svidela mi se pesma „Virtuelna brak”, Toliko je originalna i neobična da sam ponukan njome odlučio da ti se javim. Jer, sličnu inspiraciju, mnogo drugačiju u sadržajnom pogledu, imao sam i ja početkom avgusta.
    Pitam se samo, koje misli tebe more, kad pišeš ovakve lične pesme.
    Pitam se odakle ti inspiracija za pesmu „Pretvaranje”, i za ostale?
    I, onu „Ne čitaj moje pesme”...
    Nastavi. Imaš čitaoca koji u tim pesmama nalazi deo događaja iz svog okruženja.
    I, pre, i posle, i svako objašnjenje, svaki smisao, otvara tvoju dušu.
    Postoji li osoba kojoj su pesme upućene? Ili je to previše lično pitanje?
    Pozdrav i prijatno veče.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Никола, велики поздрав,
      и искрено саучешће поводом одласка твоје супруге, чијег се лика и гостопримства сећам када сам се једанпут нашао, као новинарски намерник, у вашем скромном дому у Словенији, у Крању, у време распада СФР Југославије и ЈНА, пре више од две деценије. Уз кафу, подржавао сам и њена размишљања о свему што (нам) се тада догађало, али и благе примедбе и упозорења теби упућене. Но, навикли смо, живот иде даље!
      Песме, хмм..., знаш, путеви поезије су необични. Поезија о животу, о љубави, о доживљеном (било лично или емпатијом), неизоставно је препознатљива; и творац стихова сматра да је успео тек кад и други себе у стиховима препознају. Све су то наша заједничка размишљања, али неком је дато да их прибележи, док већина уме да се препозна. И то је нормално, често и довољно.
      Инспирација је много тананија "ствар" него што ми некада мислимо о њој или промишљамо. Некад и не умемо да је потпуно објаснимо. Али, готово увек се види она неопходна црта искрености у сваком стиху, још ако се деси и добра рима, онда је много лепше и уверљивије.
      Питаш, "које (ли) мисли мене море...?", па, све нас током живота "море" сличне мисли, стално се преплићу, не напуштају нас тек тако...
      Да, највише у мојим песмама је - лично. Ја пишем песме о ономе што сам доживео, проживео, искусио... Да ли ја то чиним толико спретно и добро(?), вероватно да(!), јер у то ме уверавају и коментари као што је овај твој.
      Мислим да треба бити довољно отворен, и рећи: праве песме су увек некоме посвећене. ДА, постоји неко коме су песме посвећене... Мада, "не треба увек веровати песнику", и то сам у једној од мојих песама објаснио (у оним повременим песмама на Фејсу - НЕ ВЕРУЈ ПЕСНИКУ - необичног облика и садржаја).
      Још једанпут ПОЗДРАВ, чине ми задовољство коментари као овај - твој!

      Избриши