Странице

понедељак, 03. август 2015.

МОЈЕ НЕ ЧИТАЈ

















ПРЕ*ВИШЕ
Оно кад, уместо да Ти поезију пишеш,
она се пише сама, и нижу се саме речи,
не питају ништа, ћуте, само их њишеш,
као: нема силе која може да их спречи.

Немају у себи јасне поруке, нити адресе,
тискају се у необичној песми магловитој,
мислиш да неће, а оно кад ипак се десе,
одзвања у теби дуго и чудно: те песме пој.

Није увек поета, тај који своју песму води,
песме веома често настају ненадано саме,
песник их изнедри или једноставно роди,
некад из светла, а некад из краичка таме.

(П. С. ~ Плодови воћке за илустрацију: дрењина)


*  *  *


НЕМОЈ ВИШЕ

Немој више читати моје песме,
иако ћу наставити да их пишем,
речи као да су ми постале тесне,
можда сада другачије и дишем.

Одједанпут ништа не разумеш,
не допадају ти се поруке њине,
и као да уопште ишта не умеш,
а ја не желим да се носим тиме.

Свеједно ти је већ све постало;
заборављаш, то песника одбија,
као да ти је у трену све застало,
и нешто друго се у теби одвија.

Боље је, пред мојим песмама,
од сада, ти само лепо зажмури,
не видиш више лепо пред нама,
допусти да време и даље јури.

Немој више очекивати моје риме,
мада ће оне вирити посвуда саме,
пусти да их прошло време мине,
нек суше им се поетске им гране.

Немој више читати песме моје,
ако поруке њине не подносиш,
немој да узалуд теку мисли твоје,
ако ми немир и несан доносиш.

Много пута понових ти реч: више,
као немам више израза у песмама,
зато ћу и певати само у себи, тише,
питајући се: шта то има међу нама?

Зато, немој читати моје песме нове,
оне ће летети негде у високом лету,
покушај да разумеш поруке сад ове,
одабраћу за живот – другу планету.

И, немој више читати моје песме,
иако ћу наставити да ти их пишем,
строфе као да су ми постале тесне,
осећам да сада другачије и дишем.


(Д.П,  од 1. августа, подно Фрушке горе, до 3. августа 2015, у Земуну)
*  *  *






















ПОСЛЕ*ВИШЕ
И после оног више, увек оно још има;
свака нова песма, својим путем крочи,
много умеју да поруче – стих и рима,
неком то открива душа, а неком очи.

Све то су ствари, ипак, обичне;
повинујемо им се, мада тромо,
не треба их сматрати за личне,
можда: за послушање живимо!

4 коментара:

  1. Lepa pesma,kao da stvarnu poruku ima, onome sto poslata je rima,u pesmi ovoj sto znacenje ima. Kada stih posaljes u atmosveru, zrakom ce dodirnuti cilj,ma kome da je data ,porka je jasna. Veliki pozdrav i samo pisi pesme,onako kad ti inspiracija dodje .

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Занимљиво је и кад не знаш / од кога је овај коментар / нити идеју икакву имаш / ко то још има песнички дар. ~ Поруку да ли песма има, или нема / ко то може сигурно да зна / чак ни ноћ немирна али снена / "док сама од себе, наговештај да"... ~ Инспирација, долази путевима разним / и не вреди је "ловити" мислима празним... ~ Поздрав!

      Избриши
  2. "строфе као да су ми постале тесне,
    осећам да сада другачије и дишем .. "

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Уместо одговора, издвајам само две строфе из следеће моје песме ЗАШТО УВЕК (за неколико дана у блог песми) - ексклузивно:

      "... зашто увек нове путеве бирамо немарно,
      и зашто уместо снова не живимо стварно?"...

      Избриши