Странице

петак, 12. јун 2015.

ВИДО – ОСТРВО ТУГЕ



Након двочасовног боравка, удаљавајући се морским путем, од острвца Вида ка Крфу, тачно над Плавом гробницом, питао сам се: Да ли ћу икад спознати колики део мене је заувек остао тамо на јонском острву Виду?! Јер, ко год помисли да доласком на Видо доноси целог себе, одатле понесе себе „немерљивог“...

Или: Колики сам део себе и душе тамо на „острву смрти“ оставио, а колико продуховљенији сам потом кренуо назад у оводанашњи „неизвестан и стресан“ океан мојег будућег живљења...

У данашње време, како острво Видо да назовемо: „острво смрти“ или „острво туге“...? Смрт је тренутна и не боли толико, а туга траје и боли вечно! Да, определио сам се, примереније је – „острво туге“...


ПЛАВА ГРОБНИЦА
(Одломци из песме, Милутин Бојић, 1916)

СТОЈТЕ ГАЛИЈЕ ЦАРСКЕ! СПУТАЈТЕ КРМЕ МОЋНЕ!
ГАЗИТЕ ТИХИМ ХОДОМ!
ОПЕЛО ГОРДО ДРЖИМ У ДОБА ЈЕЗЕ НОЋНЕ
НАД ОВОМ СВЕТОМ ВОДОМ!
.  .  .

ТУ НА ДНУ, ГДЕ ШКОЉКЕ САН УМОРАН ХВАТА
И НА МРТВЕ АЛГЕ ТРЕСЕТНИЦА ПАДА,
ЛЕЖИ ГРОБЉЕ ХРАБРИХ, ЛЕЖИ БРАТ ДО БРАТА,
ПРОМЕТЕЈИ НАДЕ, АПОСТОЛИ ЈАДА.
.  .  .

САХРАЊЕНИ ТУ СУ НЕКАДАШЊИ ВЕНЦИ
И ПРОЛАЗНА РАДОСТ ЦЕЛОГ ЈЕДНОГ РОДА,
ЗАТО ГРОБ ТАЈ ЛЕЖИ У ТАЛАСА СЕНЦИ
ИЗМЕЂ' НЕДРА ЗЕМЉЕ И НЕБЕСКОГ СВОДА.
.  .  .

ЗАТО ХОЋУ МИРА, ДА ОПЕЛО СЛУЖИМ
БЕЗ РЕЧИ, БЕЗ СУЗА И УЗДАХА МЕКИХ,
ДА МИРИС ТАМЈАНА И ДАХ ПРАХА ЗДРУЖИМ
УЗ ТУТЊАВУ МУКЛУ ДОБОША ДАЛЕКИХ.

СТОЈТЕ ГАЛИЈЕ ЦАРСКЕ! У ИМЕ СВЕСНЕ ПОШТЕ
КЛИЗИТЕ ТИХИМ ХОДОМ.
ОПЕЛО ДРЖИМ, КАКВО НЕ ВИДЕ НЕБО ЈОШТЕ
НАД ОВОМ СВЕТОМ ВОДОМ!


„Острво Видо постаће за будуће наше срећније нараштаје српски Јерусалим,
збориште захвалних потомака.“
(Митрополит Србије, господин Димитрије, острво Видо, 1918)
Маузолеј-костурница на острву Виду (подигнута 1936, пројектант арх. Николај Краснов),
у коме су смештене кости српских војника сахрањених на острву Виду 1916. године
и из војних гробаља из осам логора српске војске са острва Крфа...

Остатке српске војске од 151.920 људи прихватили су крајем јануара 1916. године Савезници и пребацили на острво Крф и у Северну Африку (Алжир и Тунис). Преко 11.000 српских војника је помрло од изнемоглости и болести и махом нашло свој гроб у водама Крфског залива око острва Вида – „Плава гробница“.

НА МАЛО ОСТРВО ВИДО, КАМЕНИТО И БЕЗ ВЕГЕТАЦИЈЕ, ОД 70 ХЕКТАРА, КОГА СУ ГРЦИ ВЕКОВИМА ЗВАЛИ „ОСТРВО ЗМИЈА“, ДОШЛЕ СУ 21. ЈАНУАРА 1916, МОРАВСКА, ПИРОТСКА И ЧАЧАНСКА ВОЈНА БОЛНИЦА.
ПРВИХ ДАНА ДНЕВНО ЈЕ УМИРАЛО И ДО 300 НЕСРЕЋНИКА... СА РАТНИХ БРОДОВА ДОВУКЛИ СУ ВЕСЛА И ВЕЛИКА БРОДСКА ПЛАТНА И НАПРАВИЛИ ЧЕТИРИ ВЕЛИКА ШАТОРА – ИМПРОВИЗОВАНУ ПОЉСКУ БОЛНИЦУ.
УМРЛИ СРПСКИ ВОЈНИЦИ У ПРВО ВРЕМЕ СУ САХРАЊИВАНИ НА КАМЕНИТОЈ ОБАЛИ ОСТРВА ВИДА У ПЛИТКИМ ГРОБОВИМА (1.200), А КАДА СУ ПОЧЕЛИ МАСОВНО ДА УМИРУ, ЧАМЦИМА СУ ПРЕВОЖЕНИ И ПОТАПАНИ У ВОДЕ ЈОНСКОГ МОРА, У „ПЛАВУ ГРОБНИЦУ“.
СМАТРА СЕ ДА ЈЕ НА ОСТРВУ ВИДУ И У ПЛАВОЈ ГРОБНИЦИ САХРАЊЕНО ПРЕКО 10.000 СРПСКИХ ВОЈНИКА И РЕГРУТА, ЈЕДНА КОМПЛЕТНА ДИВИЗИЈА.

ГОСПОДЕ ДОСТА!
ИЗГНАНЕ ПОШТЕДИ
КРАЈ РЕЦИ БЕДИ!“
(Крф, 1916, Милутин Бојић)


Најчешћи пут одвожења тела несрећних српских војника,
до "Плаве гробнице"... А данас пут ходочашћа.
Слава и вечни помен храбрим српским војницима!
(Фотографија: над "Плавом гробницом", 6. јун '15)

На острву Крфу – „Острво спаса“, захваљујући помоћи савезника, опорављена и преоружана српска војска се касније пребацила и запосела кључни, централни део Солунског фронта, од Вардара до Охридског језера, крајем јуна 1916, одакле је са савезничким снагама, предузела и успешно завршила тријумфалну офанзиву за ослобођење Србије, крајем 1918. године.

У борбама на Солунском фронту које су вођене од 1916. до 1918, српска војска је имала 42.725 погинулих и рањених. Остале су у вечитом запамћењу стравичне бајонетске борбе вођене на Горничеву, Кајмакчалану, Кочобеју, Груништу, Битољу, Црној реци, Соколу, Ветернику, Козјаку и другим положајима.


Градоначелник града Крфа, приликом предаје кључа „Српске куће“ нашем амбасадору
(након једногласне одлуке Општинског већа Градске скупштине Крфа, од 4. маја 1993,
о додели зграде за музеј, у улици Мустаксиду 19), рекао је:
„Ова кућа треба да постане светилиште славне српске историје и велика темељница српског и грчког пријатељства. Овде ће ваша и наша омладина долазити на часове историје.“

Историчари су још нагласили: „...Иако је Србија 1915. године била изложена ужасном притиску удружених непријатељских снага и остављена без помоћи Савезника, српски народ није капитулирао. Под геслом 'Капитулација је најгоре решење' Врховна команда је наставила борбу у ситуацији када је војска са делом народа морала да напусти отаџбину и да се повуче преко беспутних и снегом прекривених предела Црне Горе и Албаније на јадранско приморје.

То је био један од најтежих и најтрагичнијих одступних марш-маневара у историји савремених ратова. На том маршу смрти – у условима јаких мразева, глади, болести, заморености и свакодневних борби са пљачкашким арнаутским бандама, у Албанији је изгубило живот укупно 217.455 – деце, жена и мушкараца, од којих 77.400 војника, подофицира и официра.“

Врховни командант снага Антанте, маршал Француске Жозеф Жофр, тада је рекао: „Повлачење наших савезника Срба, у околностима у којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји до сада као најтрагичније забележено“.




Србија је у Првом светском рату од 4.529.000 становника изгубила 1.340.000 житеља, а од целокупног мушког пунолетног становништва 57,6 одсто, односно више него сваког другог мушкарца. Ови губици су по својој трагичности без преседана у историји било ког народа.

Жртви српског народа поклонио се цео свет. Та војска и народ у опанцима, бачени су на саму ивицу уништења, просули су своју крв и ушли у историју на она врата која ствара херојска смрт. То су могли само људи који бране своје огњиште, своју нејач, обични људи.

Временски распони се не мере годинама, већ оним чиме их људи испуне у себи и око себе. У одлучујућим епохама „обични људи“ добијају херојске размере. То може народ који води отаџбински рат и за кога никакве жртве нису велике, када одсудно брани слободу.

Марш смрти преко Албаније више је морална него физичка епопеја. Избегла мањина из Србије показала се великом и душевно горостасном. Томе се непоклеку цео свет највише и поклонио. Слике њиховог страдања и херојства ушле су одавно у усмена предања, у легенде. А легенде су меморија народа.

Као велики војници слободе ушли су у историју свога народа безрезервно, да подсећају потомство на своја бесмртна дела, које треба да их се сећа са поносом. Реч је о људима изузетних моралних особина, код којих је осећање части и дужности било јаче од страха, јаче од свих страдања. Њихова храброст није била таленат, већ резултат дубоке мотивисаности.

*

У рату, предност није на страни онога ко удара агресивније и безобзирније, него онога који је кадар да трпи и отрпи, да поднесе све. Смисао за трпљење јавља се као архимедовска тачка ослонца српског етноса.

Неимар победа на Солунском фронту, војвода Живојин Мишић, типски представник сељачког народа, у својим мемоарима истиче: „Народ не траје умом и знањем школованих. Постојимо ми оним знањем што смо га животном муком и трпњом стекли.


Капетан прве класе, др Владан Станојевић, шеф српског санитета на острву Виду, 1916,
овако је у једном делу извештаја описао: „При искрцавању на обалу, први поглед мало подаље од
пристаништа, већ наговештава странцу ужас и језу од помора, који влада на острву. На обали се
видела гомила људских лешева, наслаганих као метарска дрва у добром реду једно на друго,
неколико катова... Ту се слажу и доносе са острва смрти и преко целог дана,
а сутра ће доћи француска нарочита укопна лађа, да их однесе...“.

Преживели и опорављени српски војници могли су „преко морске воде“ да посматрају обрисе острва Крфа, тада предалеког симбола – живота и наде, да би једног дана отишли са Вида опорављени, у коначну борбу и одлучни напад за ослобођење Србије, а многи и поново у смрт, која је ипак значила – нови живот!

Нека ванвремена „математика“ која не сабира, не множи, не диже ни на квадрат нити на куб, која покушава да „израчунава“ нашу нову обогаћену душу, коју ћемо надаље имати у нама, и изван нас, мање мислећи на лоше.

Јер, постаје јасно да од оног што је српски војник пре тачно једног века, у великом отаџбинском рату, претрпео, на путу спаса Србије, до њене слободе – нема ништа узвишеније, светије, значајније... Симболично, на том истом месту, на обали Вида, где су пре сто година српски војници крочили с надом спаса; данас обавезно стојимо пред одлазак са Вида, с мислима: Да ли ћемо икад спознати колики део нас је заувек ту остао, а у којој мери односимо одавде себе „немерљивог“...?!

Оводанашње посете јонском острву Виду: назовимо – ходочашћа!


*  *  *

НЕК ЈОШ ЈЕДНА БИТКА ПЛАНЕ,
ЧЕКАЊЕ НАМ СНАГУ СИШЕ,
ПА НЕК ДЕЦИ НАШОЈ СВАНЕ,
ИЛ' НЕК И НАС НЕМА ВИШЕ!
.  .  .

ТУЖНОЈ ПЕСМИ НИГДЕ КРАЈА НЕМА
СВА СЕ ЗЕМЉА ОД ТУГЕ РАСПУКЛА
ИНАТ ТИ СЕ ПЕКАО НА КРФУ
ТА СРБИЈА МОРА ДА СЕ ВОЛИ.
.  .  .

(Стихови из песама које су певали српски војници на Крфу, 1916)

*  * *


На крају, и питање: Да ли ће ускоро јонско острво Видо – и „Плава гробница“ – постати прво одредиште свих наших школских матурских екскурзија, да би млади Србије правовремено „усмерили“ своју душу, патриотизам, систем вредности..., све оно о чему се у протеклом веку углавном – ћутало?! Или се није довољно – причало!?

*  *  *


Потписује
Драган ПЕТРУШИЋ














6 коментара:

  1. Смрт је тренутна и не боли толико, а туга траје и боли вечно!
    Zašto se o ovome ne uči u školama?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Valjda, krivi su profesorovih profesora profesori... O toj temi sam tokom života često promišljao, ali nakon kratkog boravka na ostrvu Vidu, o smrti i večnosti tuge - spoznao sam mnogo!

      Избриши
  2. Prelep tekst i odlicno pitanje za ekskurzije. Bilo bi dobro kada bi neko pokrenuo inicijativu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Неопходност посете Крфу - Српској кући, Спомен-костурници, "Плавој гробници"..., посебно младих из Србије, извесна је колико и правовремен развој свести о припадности својој отаџбини. Чак, недовољно је рећи само - ходочашће; много је више од тога! Слажем се за иницијативу!

      Избриши
  3. Divan tekst koji ostavlja citaoca bez komentara ali ne i bez osecanja

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Могу само, поласкан, да кажем: прелепо запажање! Прија!

      Избриши