Странице

уторак, 02. јун 2015.

КОМЕНТАРИ БЛОГОМ ИЗАЗВАНИ


Подсећам: овај блог текст је наставак претходног – КОМЕНТАРИ ДОБРО ДОШЛИ – а намера је слична: да вас подстакнем да слободно и спонтано коментаришете „о коментарима и коментарисању на друштвеним мрежама“. Хајде да пробамо (опет!) да своје коментаре првобитно „залепимо“ одма испод блог текста (на блогу), и ту их групишемо; а можемо их потом копирати и пренети на Фејсбук, Гугл плус..., или где год сте први пут прочитали ове блог текстове.

Могао би из тога да настане нови текст који би тему употпунио, као одјеци, било би занимљиво. Али не може то без ваше сарадње и подршке! Нема везе што сте већ једанпут коментарисали, баш да пробамо опет, можда у међувремену има неки нов детаљ или утисак или став: о коментарисању на друштвеним мрежама. Или, чим сте поставили претходни коментар, можда сте прво помислили: а могло је да се напише и овако или и онако... Е, баш то сада „накуцкајте“...!

Први коментар на претходни текст био је од једне моје рођаке, редовне читатељке мојег блога, која је, прочитавши нови блог текст, одма ме прво позвала телефоном, тобож зачуђена, па у даху питала: „Ко те 'нагазио', хах..., па написа ово(?), па више не желиш да ти ико коментарише на Фејсбуку...?!... тако из читања закључих!“.

Лако сам јој објаснио да је погрешно разумела и да је површно схватила оно што је највероватније само „на брзака“ прочитала. Већ да је свему томе: напротив! Да ми је била жеља и молба само да сви који буду коментарисали текст учине то на једном месту, и да је најбоље да то буде одма на блогу, након читања... А, убрзо, наставила је моја рођака: „...да знаш, нећу да коментаришем испод блога, нисам у томе и не желим нешто погрешно да кажем...“.

Претпостављам да она има навику и слободу да коментарише само на „њеном“ Фејсу, на начин на који се привикла, и да се никако не би „упуштала“ у то „блогерско“ коментарисање... Насмејао сам се, шта ћу?! А, можда сам погрешио што сам уопште „лајкове“ и „коментаре“ на Фејсбуку назвао као – „фејсбучење“ – површно и недовољно „озбиљно“... Можда ју је то мало наљутило?! Шта ћу, помислих, сами су криви: шта направише од иначе добро замишљеног Фејсбука?!

Издвојио бих неколико „кључних“ реченица из коментара на претходни текст који су пристигли, на блогу. Идемо редом ...  Милица Ђокић, између осталог истиче: „...Одавно сам приметила да људи не воле или немају стрпљења да читају и зато кад на ФБ виде да си нешто написао најлакше им је да лајкују...“.  Увек бритка Снежана Медан, у свом стилу: „...Али, дефинитивно спадам у оне блогере који не очекују, под обавезно, коментаре на своје приче, јер и ја сама врло често нешто прочитам, али прећутим... Али, далеко од тога да их не волим и да ми не причињавају пријатност! Какви год...“.

Занимљиво је и мишљење Фарах Крвавац – McCulley: „...И ја имам обичај да прешутим коментар ако ме блог није дојмио. Приметила сам да понеки блогови имају јако пуно коментара који су уствари конверзација између пријатеља који се случајно сретну у коментарима и онда наставе свој разговор (...) Волим конкретне коментаре, нешто конструктивно, критика, похвала...“.  А тек запажања блогерски искусне Негославе Станојевић: „...Признајем, понекад оманем па ми се отме и по која реч из домена приватног... У суштини – неколицина нас која се већ интимизирала на блоговима..., врло се лепо забавља..., па себи дозвољавамо и такав луксуз. Е сад већ размишљам и о томе како све то изгледа неком озбиљном 'странцу' који је ушао на блог да прочита нешто, па завирио и у коментаре... кукуууу, боље и да не размишљам.“...

Коментар Бебине маме је кратак: „Сећам се колико сам се обрадовала првом коментару на блогу. Сваки коментар је једна лепа размена мишљења и значи свакоме ко пише.“...  И већи део из коментара Милене Вујиновић, заслужује помињање: „...добро је кад људи оставе коментаре на блогу. Свака критика била она добра или конструктивна, је показатељ одређених ствари. Тако да, сам блогер може видјети како блог изгледа из угла читаоца. Коментари могу усмјерити блогера у ком правцу би блог требао ићи...“.

Да прокоментаришем коментаре, или не!? Само да укажем на занимљивост и поучност њихових садржаја. Да укажем на неопходност интеракције између блогера и читаоца, мада су најчешћи читаоци управо блогери блогерима; па и најчешћи коментари – (међу)блогерски... А, нисте приметили или закључили да су само даме коментарисале, еа?! (Мушкарци су лењи!) Не сматрам да су коментари „обавезни“, већ само кад у тексту има нешто што вас „повуче“ да коментаришете.

Аха, ево га и један господин, Србимир Тумара, који се у последњи час јавио и нагласио да куцка „уместо коментара“, више да ода признање дамама које су, како каже: „...испољиле продуховљени женски 'feeling' осећај и сентенцију за правилно, паметно, рационално..., за људски  и друштвено корисно! Очигледан је резултатски однос 6:0 у корист позитивних женских флуидних посебности...“.
  
Заправо, сваки блогер убрзо упозна – у главу и душу – скоро све оне који остављају коментаре на његове текстове. И, тачно зна „шта би могло бити“, кад изостане коментар?! Ништа посебно, најчешће или обзир или одмереност или блогерска смерност... Или ће се вратити на исти тај текст неком другом приликом, кад буде боље воље или „при шуту“, и тада боље коментарисати... Бар је такав случај кад је о мени реч.

Ових дана и недеља, читао сам многе блогове, и управо су многи блог текстови своје садржаје посветили коментарима на друштвеним мрежама, превасходно о начинима коментарисања. Лако се испоставило да су то биле теме о којима се на веома „користан“ начин „дискутовало“. Могла су се издвојити занимљива размишљања и ставови, различитих аутора, пасионираних читаоца блогова и онлајн текстова, свако је имао понешто корисно да нагласи.

И, сад, опет, ако бих кренуо да наводим шта су истакли у својим блог текстовима једни, други, трећи, четврти, пети..., -енти, „оде маст у пропаст“, и овај текст би нарастао и у ширину и у дужину. И кад сам већ био сигуран да ћу овај текст лако привести крају, у одређеним оквирима, појавле су се многе ствари, ставови, промишљања..., које је штета оставити непоменуте.

Погађате: најбоље је да овде ставим чувене „три тачкице“ (...) и кажем како ћемо још једанпут имати прилику да још мало коментаришемо о коментарисању на друштвеним мрежама, надајући се да вас то неће наљутити; а једини је разлог, јер не желим да текст буде предугачак, па је боље да за неколико дана сложимо и последње коцкице тог занимљивог мозаика.

Стварно мислим да би било нефер да вам сад „одмотам три метера блога“ и да очекујем да ћете бити равнодушни. А, бројао сам редове куцаног текста, и баш негде овде је „пуна чаша“. Значи, биће још један текст – КОМЕНТАРИ НИКАД ДОРЕЧЕНИ – не дужи од овога. (Да више не дужим!) Али, и не мање – занимљив!


8 коментара:

  1. U početku svog blogovanja, imala sam neki strah, pred "veličinom" da ostavim svoj komentar. Kasnije sam taj strah prevazišla jer sam, najzad, shvatila da je to ipak samo moje razmišljanje na temu. Apsolutno se povedem samo za nečim što me se dojmi i tad ostavim komentar. Ponekad , desi se, da on bude i iskustveni, a ponekad, pobegne i jedna vrsta "intimizacije" sa osobom koja je napisla tekst, u smislu, znamo se. Veoma volim konstruktivne komentare u smislu ovo vam je dobro, ovo biste mogli da promenite, rečene na uljudan način. Ne volim komentare po principu; Ja tebi vojvodo, ti meni serdare, premda i to ume da pokaže da te ljudi ipak smatraju dostojnim svog vremena. Kako sam počela, napisaću čitav tekst, a komentar bi, neko reče, tzrebalo da bude kratak i sažet. A moglo bi se još na ovu temu :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Спонтаност увек "побеђује" и осваја. Коментар је лепа могућност да тексту омогући нове димензије. Поимања коментарисања су разнолика; можда у почетку и треба коментари да буду мало дужи, а временом се стиче искуство сажимања. Слажем се, заиста може још да се куцка о овој теми, па ћемо имати још једну прилику, ха-ха, у трећем наставку. Спонтано се тако наметнуло, Али, нека!

      Избриши
  2. Prvo, čestitke na izboru teme. I ja sam mišljenja da je treba još "razrađivati" ili više pisati o komentarima. Sa radošću i nestrpljenjem sam pročitala i ovaj drugi dio jer mi je tema vrlo bitna i jedva sam čekala da je se ponovo dotakneš. Činjenica je da su blogeri blogerima najvjernija publika. Mi koji volimo da čitamo i pišemo to će mo i raditi pa makar nam neke teme na blogovima i nisu toliko interesantne, zavirit će mo tamo čisto zbog znatiželje ili da provjerimo tehniku pisanja ili pogled iz nekog nama stranog ugla. Činjenica je i to da muški dio populacije mnogo stidljivije ostavlja komentare, iako je njihovo mišljenje neprocjenjivo. Problem koji mene muči jesu različite blog platforme. Ja nisam na wordpressu, mnogo blogera ga koristi i ako želim ostaviti komentar moram se registrovati, upisati email i još mnogo drugih stvari da na kraju, nakon svega opet nisam u mogućnosti ostaviti komentar. E tad me već prođe volja i obično ostavim samo "like" na fb, Ako sam u žurbi, što obično i jesam jer ih ima toliko koje želim pročitati, onda nemam kad da pišem komentar na fb, tako da mnogi od tih fenomenalnih blogova ostanu bez komentara. Kad bi se mogao riješiti i taj problem bilo bi savršeno. Sasvim je moguće da se ponovo vratim na ovaj blog i napišem još nešto ako se sjetim. Za sada bih zaista voljela kad bi se mogao riješiti taj problem.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Крчкало се у мени дуже времена, па зато дођох до прозора и трећег наставка о овој теми, мада сам првобитно замислио да их не бројим. Слажем се да ову тему треба мало темељније "чешљати" и "разрађивати". Остављам по пет-шест дана између, не треба журити. Али, и ја једва чекам да објавим сваки нови наставак, јер радознао сам какви ће бити ваши коментари. Покушавам да се не примети да "навијам" за блогере, али зар нисмо ми ту да будемо ослонац једни другима. Ослонац у подршци за блоговање (писање).
      Ја на Вордпресу углавном само навратим да прочитам и немам толико времена да коментаришем, мада радо бих се огласио, има занимљивих тема. Слични проблеми и мене "море" и одвраћају; не пријају ми компликоване "процедуре" око/до коментара. Изгледа да све постојеће платформе као да нису саткане за блогове каквим их ми поимамо, већ за неке друге "пословне играрије" (не удубљујем се у те и такве садржаје). Остаје нам да се довијамо и као што пишемо из душе и срца, тако и освајамо "уредничке" могућности, да би нам блогови и изгледали пријатно и привлачно; корак по корак, учимо се!
      И мени Фејсбук служи на посебан мачин; можда је то себично, али не желим да му се предам. Не подржавам (нечије) "фејсбучење"...
      Поновним враћањем на овај блог, колико год пута: олакшавамо своју душу, и подстичемо многе још на промишљање о овој теми. Зато, слободно поново на још понеки написан редак у коментарима.
      Коме не би била драга оволика добронамерност и позитивна "енергија"...

      Избриши
  3. I taman kad sam mislila da sam završila došlo mi je još nešto. Mnogi od blogova nemaju gumb za "sviđanje" nego samo za dijeljenje. Ponekad me i to smeta jer neke tekstove ne želim da dijelim, želim samo da ostavim trag da su mi se svidjeli. A nemam tu mogućnost. I tada se prebacujem na fb i tu ostavljam "like". Ne znam da li samo meni to otežava komentarisanje ili nas još ima sličnih?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. А ја, решио да одговорим на сваки коментар; не реда ради, не само ради захвалности за коментарисање, не ни само зато што поштујем блогере... Већ, да отворена врата учиним још отворенијим.
      Промишљам, кад бисмо сви (блогери) покренули добро осмишљену акцију, они који мало боље знају: шта, коме како..., усмерену платформама, да им предложимо да допуне физиономију дела блога где се налазе коментари; да се уведу још неке нијансе у оквиру коментарисања и "остављање кориснијег трага", јер време и ниво те врсте е-писмености једноставно намеће такву потребу.
      Овако можемо закључити да друштвене мреже стагнирају или неком није ни стало да их унапређује (у духу којим управо промишљамо)... Пријатно!

      Избриши
  4. Blogeri najčešće komentarišu jedni druge, verovatno iz razloga što su srođeni sa internetom i celom tom skalamerijom; A i iz poštovanja jednih prema drugima. Ali, davno u jednom postu već rekoh: Posebno volim one moje 'tihe' čitaoce, za koje znam da redovno navraćaju, ali nikada ne komentarišu. Tako od mog bloga prave knjigu - Čitaš, razmisliš o tome, sklopiš korice pa na spavanje!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Не спадам у твоје "тихе" читаоце, и верујем да они "тихо" навраћају на твој блог, на редовну "порцију" лепе речи и приче... Напротив, прија ми да макар мало узбуркам привидну "тишину" твог блога, јер спознао сам још од првог читања, и стекао "вечно" поверење, да свака твоја прича има "крвоток", "срце" и "душу". Е, не наводим ово да бих те хвалио, већ да се "оправдам" зашто "те" веома често коментаришем.
      Тако, од низа коментара на твоје приче и ја могу да правим књигу; дала си ми идеју... А, занимљиво је, највише коментара написао сам на твом блогу - у полувремену фудбалских утакмица Лиге шампиона, ваљда, јер ми је тад адреналин најач, ма на мене то делује благотворно.
      Напишем коментар, размислим мало, кликнем, па на друго полувреме...

      Избриши