Странице

среда, 21. јануар 2015.

ПРУЖАМ ТИ РУКУ


Могао сам да почнем ову тему на неколико подједнако добрих начина. Нисам! Једноставно, почео сам (само) са: могао сам... Јер, када сам у прошлу суботу сркнуо први гутљај јутарње кафе, онако тек разбуђен, још у кревету, била је с муженим домаћим млеком из дволитре, са пијаце; и топла, без шећера, и веома ми је пријала, а испружена рука је била ипак у првом плану, и имао сам идеју да почнем ову блог причу: како је увек лепо кад ти неко – пружи руку.

Онда, недељног јутра, следећег, сркнуо сам „скето“ кафу (грчки израз за кафу без ичега); без шећера, без млека, без шлага, без ратлука, без сочне слаткасте иранске урме... Горка! Опет, иста драга пружена рука – рука руци! И та кафа ми је баш пријала. Има везе што сам био још у кревету. И ту кафу сам добио с осмехом. И брзо сам поскочио на дуплом јастуку, подигао се у полуседећи положај, и одма сам пружио руку...

Под прстима сам прво осетио још врео порцелан шољице за кафу, и док сам је опрезно приносио уснама, и лагано пирио, сетио сам се једне прилике када су ми, беше давно, у босанском градићу, објашњавали зашто „филџан“ нема дршкицу, већ док га држиш, скоро свим прстима кружно опипаваш танак порцелан из којег мири дим од вруће кафе. П..а..а, да можеш врховима прстију (кроз врућ порцелан) лакше да процениш када се кафа мало ладнула, да не би опекао усне или језик.

У „филџан“ ти сипају мало кафе из џезве, па досипаш док је има; зато је тако мали и танких финих порцеланских зидова. Нико ти га не додаје у руку, али ти пружа руку док ти сипа, на столу, док те гледа право у очи, док ти се смешка... А ти пружаш руку, више пута, док га узимаш...

Мисао је чудо, најбржа је на свету; појављује се изненада, и кад је очекујеш, и кад је смишљаш, и неочекивано... А, мени, већ неколико дана „врти“ се можданим вијугама једна те иста мисао – пружам ти руку! Ето ми га наслов, промишљам, још само да напишем занимљиву причу. Имам идеју, али само да прича буде што краћа; зимско је доба, лакше ју је прочитати... Све се још уздржавам од дужих и „тежих“ садржаја. А увек кад кажем(о) „само“, онда као за инат одужим(о), па то „само“ увек буде све а не – само!

Не мислим на пуко пружање руке кад се рукујемо. Ни на протоколарно државничко руковање. Ни на спортско руковање. Ни на пружање руке кад нешто успут додајемо. Нити на пружање руке, тек онако, кад нешто треба да узмемо... Мислим на метафоричко или фигуративно, баш: „пружам ти руку“; када на нешто пристајемо, када се у нечему важном сложимо, када се нешто чврсто договоримо, када нешто здушно прихватимо; када наш договор има већу важност и „тежину“ од било каквог папира, службеног оверавања, округлог или четвртастог печата... Када је нешто крајње – људски! Онако – очима и душом!

Има људи, међутим, који не знају ни право значење ни вредност ни важност – пружене руке. „Пружају руку“ олако, површно, непромишљено... Чак, уместо да само кажу: пружам ти руку; они изговоре: ево ти рука! Није то исто. Смисао није исти?! Поготово није исто када ти неко каже: дај ми руку! Јер, ово последње, и у вицу се дешава да ће дављеник радије да се удави него да ти стварно да руку, јер већ је у мислима навикао на: дај ми руку!

Кад поменух мисао, опет, мало ћу да застанем да „пропустим“ једну изненадну мисао која није за ову причу: претрчава ми пут. Као да носи необичан транспарент с написом БАЛКАНСКО ПОРЕКЛО. А испод, на истој сивој површини јасно се може разазнати: „...ми смо са простора где нас живот од вајкада учи да будемо лукави, видовити и пуни идеја да бисте побегли од белаја! Код нас се и деца уче да вештином избегну препреке а памећу тешкоће, и то остаје записано у генима. То важи у свему...“.

Нисам одолео да вам ово не поменем, и поделим, шта ми је намах „протутњало кроз главу“, мада, да ме питате да објасним: зашто и како(?), не умем, али... Али, ово што ћу сада да испричам, то ми се заиста догодило: није толико посебно колико може бити корисно, јер, коначно, односи се на тему: пружам ти руку. Јер...

На једном значајном спортском форуму (назив тог форума добро је познат вашем блогеру, х..а..х!), већ пар година сам „жестоко“ примедбовао на начин „одрађивања посла“ – спортских коментатора. Има тамо неколико „водећих“ и „омиљених“ коментатора, а остали се множе и опонашају их. Заједничко им је, осим претежно естрадног начина и скученог знања језика, па и спортске терминологије и правила игре, још и недодирљивост, надобудност, самољубивост...

Затим, лоши дикција, интонација, осећај, акцентовање... Потом, неувиђајност, непоштовање, несувислост... Онда, превише грешака у избору речи, фраза, поштапалица... Још и упорно наметање речи и описа које превише улепшавају оно што се стварно дешава на мечу или утакмици (као да ми немамо очи). О безвезним и непотребним и таблоидним статистичким подацима да и не говорим... Све су то „реметилачки фактори“ који одвлаче пажњу и упропашћавају директан „теве“ пренос спортског догађаја, омиљене спортске гране, било да је реч о фудбалу, тенису, атлетици, пливању...

Постујем ја, постујем... (на друштвеним мрежама се постује), пишем..., све лепо аргументовано, па фино, па учтиво, добронамерно, с поштовањем, с уважавањем, писмено, трпељиво... Износим ја и своју „статистику“ колико пута у толико и толико минута изговарају непримерене (неспортске) изразе, маа, не десетине већ стотине постова. Отворио ја и посебан „топик“ (подтему) на том форуму; и очекујем „мишљења“, одговоре, коментаре, подршку... Додуше било их је, али углавном сам ја као сам примедбовао, а форумаши су као бранили своје „омиљене“ коментаторе. Мада, нисам их ја само критиковао, већ, и хвалио сам их за добре и запажене коментаре... Свашта сам био пробао...

Ударим најпре „право у главу“ оне који важе за „најистакнутије“. Ништа, не реагују. Оплетем и оне из „другог ешелона“, и ништа. Оспем паљбу и по најмлађима, ко велим, док се још нису „искварили“, ма ништа. Пређем на „плотуне јачег калибра“, можете само замислити како ја то могу и умем. Јер, „основно пуњење“ ми је – искуствено доживљено преживљено... Имам осећај да из прикрајка читају (читуцкају), али нико да узврати „јавно“, да се појави на форуму и удостоји ме било каквом повратном информацијом. А сви док „одрађују пренос“ позивају са „малих екрана“ и упућују љубитеље спорта на тај форум... Речено им је, ваљда, да тај њихов спортски форум што више „популаришу“.

И, да не дужим. Јави ми се након много много времена и милиона исписаних речи, један „прави“ коментатор. Чак му је и „ник нејм“ био, кад се преведе, у стилу: „НАЈБОЉИ“. Он је био (у)мислио да је толико познат и значајан да није ни било потребно да се, на почетку или крају ТВ преноса, посебно представља пуним именом и презименом, већ једноставно: „добар дан добри људи“ или „довиђења добри људи...“. Као, сви га знају. Човек би могао и да помисли...(!?)

Изведем га ја, његовим правим именом и презименом, на чистац и „дрвље и камење“, и све лепо аргументовано, цитирам његове небулозе, још их и болдујем (поцрним); па моја „статистика“, па како би по мојем мишљењу било правилно , па коме требају такви коментатори(?), па где су им лектори, па зашто раде по принципу: што горе то боље... И..., јави се он, одговори, и поприлично иритиран наводи директно: „...пружам ти руку“, „читамо твоје примедбе и са некима се слажемо а неке нису (као) баш на месту“, јер „није лак посао нас коментатора, и услови у којима радимо“... бла... бла...

Напокон, мислим ја док читам, и надовезујем се: „добро, ако је тако, 'прихватам пружену руку', и спреман сам да када се неком вашом приликом окупите, донећу виски, скинућу моју маску (открићу свој идентитет!), па да 'закопамо ратне секире'...“. Падну ту још, обострано, неке помирљиве речи и неколико добронамерних спортских и фер реченица...

Сутрадан, опет се „...БОЉИ“ јавља у „топику“, туц муц, па, „ја сам говорио само у своје име, знаш, можда још није тренутак за твој предлог с вискијем“... Потсетим га да је дан раније говорио у множини, а сад одједанпут  у једнини... Подсетим га и на његове речи, мени лично упућене: „...пружам ти руку!“ и на моје речи њему (њима) упућене: „прихватам пружену руку!“...

Занима вас, вероватно, крај тог дијалога?! Схватио сам да је његово „...пружам ти руку“ било само за једнократну употребу. Наиме, требало је да „коментарише“ неколико мечева на великом тениском турниру, па је вероватно резоновао: Ако ми „пружи руку“, сигурно ће ублажити моје критике и избећи лоше оцене љубитеља спорта док не прођу тениски мечеви које би и он директно преносио на „тевеу“... Провидно. Јер, већ на следећем обичном тениском мечу не само да је понављао разне грешке, већ се и „истицао“ још већим небулозама...

Ако већ одлучите да некоме кажете: „пружам ти руку“, онда се подразумева и да покажете добру вољу и „поправите“ се... Претходно, требало би добро да промислите! Коначно, закључио сам да том спортском коментатору – „најбољем“ – више није сврсисходно ни упућивати примедбе, на том спортском форуму, и уопште, јер он не поседује неопходан квалитет, ни људски ни професионални. Нити уопште уме да појми: колико снаге има у свакој изговореној речи... Шта такав човек уопште зна, шта значи рећи неком: пружам ти руку! ~ Н..е..г..о, хајдемо ми лепо на кафу – какву год!?


Нема коментара:

Постави коментар