СЕДАМ МИЛИГРАМА ТИШИНЕ

СЕЋАЊЕ: Ову кратку причу, кратку свега неколико секунди, до сада нисте чули, заслужује да буде испричана, спада у ред – интимних!

Пре деценију и по... Аеромитинг „Батајница '98.“, 14. јун 1998. године... Дан који није био баш од оних, коментарисали су пилоти, погодних за летење... Ипак, десетине хиљада љубитеља ваздухопловства окупило се на војном аеродрому. Пилоти одувек знају како да их учине задовољним, навикли су их на најлепше. Од својих летелица увек успевају да „извуку“ највише...

*

Тек када је на десној нараменици плаве официрске блузе, где су се налазиле ондашње „официрске звездице“, чин пуковника, осетио као другарски спуштену руку, и када се полуосврнуо, и краичком ока иза себе угледао добро познат му лик, како заклоњен његовим телом, кажипрстом леве руке, у знаку: пссссст...(!), и тихи „шум“ те назовимо речи...; схватио је да иза њега стоји лично генерал Љубиша Величковић, командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, загонетно се смешећи, помало тајновит, у сагласју са изненадним неопаженим појављивањем. Крајње сталожен, обичан и непосредан.

РИО ДЕ РИПАЊ

Оде фудбалски санак пусти, не одосмо на 20. Светско првенство у фудбалу, у Бразил, од 12. јуна до 13. јула 2014. године. Разлози су добро познати, боље да их овде не наводимо. Било је свега и свачега, али највише недовољно добре фудбалске игре. Боље рећи, превише игре „фудбалском игром“. Наравно, играчи су најмање криви, њих је изгледа „неко други“ бирао у тим?! И, стварно, када је о (не)струци реч, боље да овде одмах (за)станемо!

Идуће године, у јуну, статуа Исуса, позната и као статуа Христа Спаса, на брду Коркораду, највишег симбола бившег бразилског главног града Рио де Жанеира, свима нам позната, „пожелеће“ фудбалску добродошлицу, припадницима неких других фудбалских репрезентација, не и националном фудбалском тиму Србије. Не тако давно Бразилци су наше фудбалере називали „европским Бразилцима“, али та времена су сада прошлост.

Највећи стадион на свету Маракана, најфудбалскија пешчана плажа Капакабана, најчудеснији љубитељи фудбалске игре и навијачи Кариоке, око дванаест милиона становника у окружењу Рија, непревазиђени карневали..., и неслужбена химна града „Чудесан град“, представљаће за Србе само примамљиву туристичку дестинацију, обогаћену „накићеним“ фудбалским гостима посматрачима Светског првенства у фудбалу 2014, и заставама земаља учесница из свих крајева света.

ФУДБАЛ (НИ)ЈЕ ИГРА

Говоримо фудбалска игра. Пишемо фудбалска игра. Гледамо фудбалску игру. Бавимо се фудбалском игром... А, изгледа, ФУДБАЛ је све само НИЈЕ ИГРА! Или је све мање и мање „фудбалска игра“, а све више и више нека „друга“ игра.

Много тога, када је о разумевању „фудбалске игре“ реч, може се сместити у оквиру појмова ТЕХНОЛОГИЈЕ и МЕТОДИКЕ те масовне „најлепше споредне ствари на свету“, ипак – игре, која има и своја прецизна ПРАВИЛА. Но, није то сада главна тема овог блог поста.

Није сада ни тема шта је од настанка фудбалске игре, пре око век и по, утицало на њен развој. Мисли се на побољшање ТЕХНИКЕ, унапређење ТАКТИКЕ, подизање КОНДИЦИЈЕ, усклађивање ПРАВИЛА...

Да прескочимо и тему о велелепним све удобнијим стадионима, центрима за тренирање, фудбалским академијама, травнатим „теписима“, спортској опреми, квалитету лопти, медијском простору, селекцији младића и девојака од најмлађих узраста...

ДРШКА БЕЗ МЕТЛЕ

Мала анкета у блиском окружењу, питање: ДРШКА БЕЗ МЕТЛЕ...(?) Без увода, без умовања, без увијања... Са „кварним“ препадом, са благим пожуривањем одговора, са тихом упорношћу за „изнуђивање“ баш прве (за)мисли... Без посебног циља... Са намером лагане разоноде, са наглашеном радозналошћу, са неизвесним и небитним исходом... А, оно, само мали оглед, игра речи и поигравање једном обичном народном умотворином. Но, занимљиви су били „неповерљиви“ погледи, „загонетни“ осмеси, али и – коментари...!

... „Па, замењен је само ред речи у реченици – дршка и метла, метла и дршка...!?“ ... „Зашто би баш била дршка од метле, можда је од нечег другог?“ ... „То је, ваљда, када ти мало шта иде од руке!“ ... „Један од начина који указују на лапсусе и смешне ситуације.“ ... „Еее, оклагија, за „развијање“ теста, јер ми се баш једе бурек...“ ... „Хааах, кажи „реци овца“ (и он рекне) а ти одговориш: „поједеш дршку од метле.“ ... „Метла са дршком нема два слична краја, а без метле има (као батина – два краја!).“ ... „Кад имаш за шта да се као ухватиш, али немаш чиме да као руководиш.“ ... „Хммм..., ооовааај, уффф..., ништа ми не...“ ...  (Ако и вама нешто овако или слично „бљесне“, упишите у КОМЕНТАРИ...!)

СМЕЋЕ ИЗВАН ВРЕЋЕ

Није добро што смо многи на ђубре поприлично навикли, што разбацано смеће постаје уобичајена појава, што свеколико ђубре свакодневно више и више „окупира“ наш животни простор, што олаким и немарним „смећарењем“ срозавамо сами себи културу живљења, што реч „ђубре“ поприма све нова и нова значења када желимо да – нагрдимо... Запањујуће, нешто што је лоше постаје брзо навика и уобичајено, и „успављује“ сваки покушај мењања ка позитивном.

Смеће се најпре, тако би требало, у вреће меће! Превише је оних који „кидају“ вреће за смеће! Контејнери нису „шупљи“, а препуни јесу! Уосталом, никоме још није пошло за руком да све смеће смести у једну – кесу!

Превише је „елемената смећа“ које још није ни „видело“ вреће: у становима, кућама, улазима, подрумима, двориштима, рекама, језерима, морима, океанима...; на таванима, терасама, балконима...; испод мостова, надвожњака, пасарела, вијадуктова...; испред семафора, продавница, станица...; око стадиона, установа, школа...; по парковима, травњацима, пругама, тротоарима, улицама, путевима, обалама... ... Ђубре свуда, с'њим куда...!?

МОЖЕ САМО ЈЕДАН

Хммм, могао би ово да буде (и) занимљив прилог за епизоду серије и филма „Војна академија“, али ако би се сценарио бавио темама из периода од пре тачно четири деценије. Тада су студенте војних академија ЈНА називали – питомци, било је то одомаћено.

*

Био је јесењи октобарски дан, у Београду, сунце у благом заласку. Године „седамдесет и неке“, претходног века или миленијума, свеједно. Уобичајено „питомачко“ поподне... Али, тога дана, дежурни прекида „обавезне“ поподневне часове учења

НЕЧИЈА ТРЕЋА РУКА

Гужва у жутом зглобном аутобусу градског саобраћаја, у „тунелу“ КОШМАРНОГ СНА, поред средњих врата, баш на саставу где „ломи“ на свакој кривини и кривиници... Кад некуда журиш, немаш много избора. Али, и то је (понекад) за људе... Сви се за нешто држе, али већина некако навикла да се грчевито држи за „штанглу“ изнад главе... Јер, најмање је тада могуће, да ти аутобус „побегне из руку“... Откако сам набацио који килограм телесне тежине, све се чешће придржавам и другом руком... Наравно, очи остају опрезне, за осматрње евентуалних џепароша!

Кажем, сви се „грчевито“ држимо за шипку изнад главе, руке испреплитане, више него у некадашњем „Козарачком колу“... Летњи дан, па сви у кратким рукавима, каквих све „голих“ руку у „букету“...