БЛИСКИ МУЛТИ ДОДИРИ

Блиски додири с пролећним кишним капима, мирис снега из подалека, вести о ватреним стихијама и земљотресима из још веће удаљености, последице или наговештаји природних акцидената на појединим деловима планете, слике страве од нарастајућег тероризма, дегутантност изборних кампања иза паравана демократије; накарадне изнуђене параде поноса, хомофобије, бифобије трансфобије..., помахниталост око простирања и спречавања хране од генетски модификованих организама (ГМО), разоткривање деловаља разних мафија (медицинске, фармацеутске, нарко, трафикинг, епидемије...), разноврстан окрутан мобинг, трагедије (породичне, саобраћајне...), сатанизам, помицање спорта у свере „више од игре“, естрадно вршљање злоумних, урушавање једног по једног језика многих народа, замрачивање културе, традиција и баштина...

Мисли нам ипак попримају изнуђене (непримерене) садржаје. Загорчења надиру са свих страна. Старији житељи овог животног или боравишног простора сећају се узречица, као на пример: „Срећа је свуда око нас само је треба приметити, открити, сагнути се и покупити, или бар додирнути...“... Данашњи млади житељи истог тог простора тешко да могу то да разумеју. Толико се све променило, да је чак и комуникација међу „размакнутим“ генерацијама скрајнута до крајњих ниских вредности и (не)реда величина и системски и како год...

Док старији житељи и покушавају да досегну до преосталог доброг или да добро препознају и препоручују га, млађи све више пливају злим (не)друштвеним токовима, јер од рођења су злом више окружени, па су постали имуни на зло. И, иначе, млади организми се лакше прилагођавају и на „лагодно“ и на „што горе (то боље)“... А, некако, навикли смо да увек олако одгађамо решавања проблема „за сутра“, као да при том увек заборављамо да то сутра неминовно долази. Долази већ сутра, а то је – одмах!

Када би бар једна од људских особина могла да се исконтролише (читај: сузбије!): то је ароганција... Тренутно, само на ту погубну људску особину мислим. Када бар не би постојала толико јака. Јер она наноси многа зла. Она као да је у сродству са поменуто „сутра“. То сутра само успављује, отупљује, помаже људској ароганцији која својим завршним блиским мулти додирима „рафално“ задаје људском роду немерљиво уништавајуће ударце. И од већ омекшаног „лошег сутра“ чини  млитаво „мало сутра“...

Ароганција гази преко правовремености, или јој чврсто стаје на реп како би разна зла што лакше одмицала и стизала тамо где су се већ запутила. А, зла су често у предности јер умеју да перфидно злоупотребљавају доброту, наивност и невиност – добронамерних... Зла се крећу адресама пројектованих агенди и малобројнијих довољно моћних нехуманих креатора (бело)светских процеса. А, агенде (!?) се творе деценијама, веома злопажљиво и злоодмерено.

Колико год да вам делови садржаја овог текста скоро философским стилом могу прилично личити на неку од радијских мелодрама које сте икад упорно слушали, у каснијим вечерњим терминима, с намером да докучите суштину казивања необично бираним речима, поређаним у реченицама још необичније, ипак, ово је сасвим аутентично – нисте могли нигде ни чути нити прочитати. А последица је, сасвим извесно, блиских мулти додира. И, помало усплахирених мисли вашег блогера, које покушавају бар мало да упозоре: чему данас стреми овај свет?! Треба добро научити како да препознамо и тумачимо – ароганцију. И свакодневну, и деценијску, и вековну... Или ћемо се све више губити у свери лавиринта: данас, сутра, мало сутра...