Странице

недеља, 08. март 2015.

ИДИ ДУШО, ЗБОГОМ


Знам да вам је тешко да до суштине садржаја теме ове блог приче дођете само на основу прочитаног наслова. Јер, не знате да ли је реч о „души“ с малим или великим почетним словом – душа или Душа. Ни да ли се „душа“ односи само на вашу драгу особу коју тако називате од миља – „душо, моја!“ или „душице, драга!“. Не знате још ни да ли се „душа“ односи на нечију душу – у телу или изван тела... Видите, појам „душа“ баш је занимљив за лагано и, само наизглед, доконо промишљање.

Нећу вас дуго држати у недоумици. Није реч о растанку девојке и младића, кад приликом „раскидања везе“ једно другом само изговоре: „Иди душо, збогом!“... Није ни изјава: „Иди душо, збогом!“, приликом наскроз растанка двоје вереника... Није то! А није ни опроштајно коначно „Иди душо, збогом!“ ни од двоје супружника, кад се нађу у безизлазу, јер тада се они, нажалост, више ни не називају тако...

Сад је још само остало да ваш блогер најзад каже: шта је тачно хтео да каже?. Реч је овде, заправо, о занавек растанку с остарелим и изнемоглим ближњима – родитељима или прародитељима – кад им дође час „растајања душе од тела“, заувек. Час природног умирања. Кад спознајемо да је неминовно дошло време за – збогом! Кад они који су на умору сами кажу својој сопственој души, ослобађајући је се, или једва стигну у ропцу и да помисле: „Иди душо, збогом!“. Тужан је то тренутак, али има ту нечег што се све чешће и све више, у мислима – намеће. (О томе ћемо!)

Ако сте се упитали: откуд ми та идеја, да пишем баш о томе, шта ми је то пало напамет...? Е, баш то: (на) памет! Чудна је понекад – памет! Јер, понекад је довољно да само прочитате или чујете обичну реченицу, и крену да вам се роје мисли. Мој „окидач“, овог пута, била је једноставна отргнута реченица, а прочитах је на Фејсу: „Живот је у путу, не на крају.“, и одма застадох да мало промислим... Да, могао би ово и добар наслов за неку причу да буде (или за писани школски задатак), али жао би ми било да „крњим“ или сажимам, јер моји наслови увек се састоје од само – три речи.

Из разних се разлога наше ближње старине, једноставно, „уморе од живота“. Попусти им организам, препознатљиво занемоћају, појаве им се болест и безвољност и безживотност, ту су и њихови необични предосећаји, а неретко јавља им се и „шапат“ из дубине им душе... Природа! Још много тога може да претходи, претпостављам, њиховој последњој помисли: „Иди (већ) душо, збогом!“, доста је било, време је, нема више смисла, догорева „пламен живота“...

Има ситуација када се најближи сродници – деца и унуци – према њиховим немоћним старинама односе с пажњом и љубављу, чинећи им „залазак живота“ достојанственим. Помажући им, хранећи их, купајући их, пресвлачећи их, ангажујући се непрекидно око њих и негујући их..., узвраћајући им све на најбољи људски начин... Често старци осећају да су „на терету“, тешко им је због тога; али то их и дичи више него лекови. Ипак, из разних обзира, не разговарају довољно, одлажу значајније разговоре, а како им се живот неминовно „тањи“ све је већа потреба и да се понешто доприча, да се дорекне, да се појасни, да се опрости, да се једни од других опросте... Управо, да не би били својим најмилијима „на терету“, они вероватно у себи често и помишљају: „Иди душо, одлази... иди...!“, како би природа могла да уради оно што је неизбежно...

Има, нажалост, и ситуација када се најближи према њиховим старинама односе непримерено брутално, грубо, немарно, нетрпељиво... Да не трошимо речи, већ укратко, сасвим – супротно! Ни тада најближи сродници не разговарају довољно са њиховим старцима, не стижу, или бар не о значајнијим стварима. И они обострано одлажу такве разговоре. Чак и кад се судњи час очевидно приближава, увек има довољно лоших разлога да не разговарају. Као: „Не иде сад, да...“ или „Није баш сад згодно...“. (А, кад ће бити?)

Има и ситуација када, једноставно, све се између најближих и њихових стараца одвија на ивици коректног, трпељивог, сношљивог..., али ни тада нико – ни најближи ни старци – најчешће не започињу разговоре о међусобно важним стварима које су за живота остајале по страни, неиспричане, недоречене, неразјашњене, непреиспитане... Превише је разних обзира због којих се то одлаже до коначног неиспуњења.

Заједничко свим дотакнутим ситуацијама јесте више „стварчица“. Увек има неко „од две стране“ која прва помисли: „Иди душо, збогом“! Да ли најближи, како се тобож старина не би „више мучила“; или старина како више не би била неком „на терету“. Дође тренутак када се призива „одлазак душе“, њено одвајање од тела, одлазак „с овог света“..., смирености у сусрет. Неко се умори од таквог начина сопственог „безвредног“ живота, а неко се умори и од „узалудног“ одржавања и продужавања нечијег конца живота. Док, (сам) живот не даје за право – ни једнима ни другима. На ничије „збогом“ не може се утицати. Природан је то процес.

Неко ће, ко је склонији шали, можда још и помислити како је штета, ако је неко желео да сазна где је евентуално „скривен ћуп“ с тајним благом, с једне стране; или, пак, с друге, да коначно саопшти својим „наследницима“: где се налази (тај) „ћуп с благом“ – ако га уопште има. А, ако и нема правог „ћупа с златом“, већ се само изражавамо као у народним изрекама и бајкама, онда свакако можемо мислити на важне информације, корисна искуства, јединствена запажања, значајне идеје, непроцењиве савете, породичне рецепте, суштину живота... Зар није све то равно – благу?!

Коначно, у часу кад се изнемогла старина већ „растала од своје душе“, кад се најближи пред гробним местом опраштају од земних остатака покојника, кад јецаји и сузе надвладају..., тад силно надолази, и помисао већине окупљених на послењем опроштају, која гласи: „Ето, оде, а никад се нисмо ни испричали“ или „Колико је тога остало недореченог“... или...?! А, нема више за то – прилике... Нема више прилике... Нема, готово је... Зашто је то увек тако?! ... Зашто: неразговарано, неречено, недоречено, неопроштено, недовољно...

Романописац Хорхе Молист, записао је, мада није „строго“ у духу ове теме, отприлике: „Цео живот проведемо желећи да нешто достигнемо, следећи снове, верујући да ћемо кад то добијемо постати срећни, али није тако. (Живот је у путу, не на крају.) ... Последња станица је смрт. Ако не умемо да будемо срећни, да будемо бољи, да будемо онакви какви желимо да будемо у путу, нећемо то постићи ни на крају... Понекад кад достигне оно за чим је толико жудео, човек се затекне само с празнином у рукама...“ ... Додуше, буде човеку (и) жао, јер свако има душу; али...

Остаје након „растанка“, још неко време, нестваран одјек, као жалопојан ехо: „Иди душо, збогом!“... или: „Живот је неповратан!“ ... или: „Нема живот другу шансу!“... Па тако, ненајављено, опомињуће, све док још сећање подсећа, промиче: „Иди душозбогом!“...

Нема коментара:

Постави коментар