Странице

понедељак, 02. март 2015.

КАД ПРСТЕН ЖУЉА


Година седамдесет и нека, позна. (Давно беше, ал' ко јуче!) ... Дани фебруарски, иако календарски зимски, без снега, зубато сунчани. Тадашњи млад официр ЈНА, „газио“ је тек другу годину на служби, у Нишу... Како је био свестран на послу, тако свестран и у начину „момачког живљења“; у животном добу када се човек ни у чему „не штеди“. Када не знаш за фразе: „нешто не могу“ или „мрзи ме...“, већ „могу све“ и „ништа ме не мрзи“...

Имао је веома разноврстан и смеран „интиман живот“ – и „послован“, и „војнички“, и „партијски“, и „омладински“, и „спортски“, и „акцијашки“... Војска му је, одма, доделила на коришћење једнособан стан, близу Чаира. Нов аутомобил купили су му родитељи на поклон, „на кредит“. Солидна официрска плата била је и редовна и унапред. Сваког месеца било је повољно да уплати двадесетак „купона“ за ручак и вечеру, у ресторану при нишком Дому ЈНА. Непушач, те није трошио новац на цигарете... Па, регрес за годишњи одмор... (Имало се, могло се!)

И организовао је „културно-забавне“ активности за војнике, и био омиљен старешина,  и ванредно студирао на факултету, и учио енглески језик, и био је фудбалски судија, и новинар, и песник...; и пун визија о успешној општој и војној каријери, и сопственој будућности... Доста је „радио на себи“. Није се ослањао само на стечена знања на војној академији, на положене испите, на „теоријска знања“... Неуморан! Некако „другачијаст“ од осталих...

Наслов нам већ сугерише да је (и) ово прича из свере интимног живота младог официра. Аи, имао је веома садржајан и занимљив интиман живот. Наравно. Приче су се спонтано „испредале“ разменом лепих емоција између њега и лепих нишлијки. Некад тихо, некад бурно, некад одмерено... Постајале су нераздвојан део његових свеколиких животних искустава и искушења. Све су то била искуства и искушења: лично доживљена и „преживљена“... Подједнако важна. Углавном угодна. Младалачка...

...Сутрадан је његовој тадашњој девојци „диван дан...“ – рођендан. „Забављају“ се непуна четири месеца. Ни кратко нити довољно дуго. Још траје „период упознавања“. Али, загрљаји су им постајали све нескривенији и складнији. Све приснији. Нежнији. Осети се то одма, у ваздуху. Ведро, без облачака... Све више времена проводили су заједно.

Имао је идеју шта ће да јој купи за поклон. Прстен. Дан раније је свратио у златарску радњу и дискретно разгледао. Био је у униформи, с посла. Реч по реч са златарем, коју годину старијим од њега, и одабрао је један. Златар му је потврдио добар избор, не форме ради, већ зналачки, искусно. Баш као „помоћ пријатеља“. Попили су и кафу заједно, на златарев предлог. Златар је волео да прича о војсци, и незаборавним војничким данима.

Прстен златан. Лаган. Танка златна нит једноставно „испреплитана“. Два спојена срца. Као „потпис“ заљубљености. Прстен наизглед обичан. Једноставан. Делује крхко и чврсто, истовремено. Порука одмерених осећања. Пажљиво биран. И одабран... Није веренички. Јесте рођендански. Јесте симболичан. Јесте мушки избор тренутка, и поклон значајне пажње...

Официр је изгледао задовољан. Није журио. Било му је стало да се прстен допадне и девојци. Да „погоди“. Платио га је и замолио златара да прстен остане у златари, и да га још не упакује. Зато што је очекивао да ће баш на дан рођендана слављенице он бити „заузет“ послом у јединици, до касније увече, можда и кратким одсуствовањем изван гарнизона, и неизвесно је било када ће се вратити. Ујутро, на рођендан, јавио је девојци да наврати у златарску радњу, да проба прстен, ради евентуалне „преправке“, и ако жели – преузме га... А чим се он врати с посла, ако не буде исувише касно, да изађу негде на романтичну вечеру.

Такав је војнички позив, често неизвестан, има места (и) за „романтику“, али најчешће „по команди“. Подразумева се повремено обострано одрицање – и официра, и девојака, и партнера, и супружника, и породице... Подразумева се и разумевање, као и поверење... И кад некад није баш по вољи, треба бити спреман да официр понекад мора време „поделити“ и с војницима у јединици, другој командировој породици. Једноставно, отаџбина кад позове... Све је то – љубав!

Девојка, чим је чула за прстен, природно, била је нестрпљива и радознала. Одма је отишла до златаре. Било је довољно времена или да се евентуални недостаци дораде или или... Пробала је прстен. Величина је била одговарајућа, баш као по мери. Загледала је прстен. Нешто га је „померала“ по прсту... Почео је и штури разговор са златарем. Добронамеран златар, „очитавао“ је с њеног лица примедбу да би врхови „срдаца“ можда могли да је гребу, секу, жуљају, повређују прст...

Златар јој је стрпљиво објашњавао да то може лако да се још мало заобли и отклони, пристао је, мада је он већ о свему томе размишљао приликом финалне израде прстена. Показивао јој је и практично, на самом прсту. Није био претерано причљив, јер имао је довољно искуства са „женским“ начином размишљања и поимања...

Она је у једном тренутку пожелела да види још неки модел, неки од сличних прстенова. То је златара  понукало да покуша на фин начин да је одврати од намере да прстен замени за неки други, нагласивши јој да је момак који јој је тај прстен купио, веома дуго и пажњиво бирао, и управо тај прстен је он лично изабрао... Ипак, изнео је на сто све сличне моделе које је имао. Прилично дуго, девојка се двоумила, премишљала... Окретала картончиће са исписаним ценама. Упоређивала.

Официр ЈНА, тадашњи поручник, актер и аутор
ове истините приче - Драган Петрушић, дели
са вама (драгим читаоцима) и своје интимне тренутке...
На крају ипак је одлучила, да узме већ одвојен прстен и да више ништа не мења... То њено предуго двоумљење и премишљање оставило је веома неповољан утисак код златара, али суздржавао се... Поштовао је и купца и особу којој је прстен намењен за поклон... Али, није то било само „дужно поштовање“, мада подељено. Официр му је одма „прирастао“, јер одувек је замишљао да би тако требало да се понашају сви млади образовани официри – и витешки и џентлменски. И шмекерски.

Рекосмо већ да је војска често непредвидива; бар на нижем „тактичком нивоу“. Командант јединице, да би људски поступио, а због „изненадне“ измене плана, одредио је паузу од три часа – за вечеру – пред одлазак целог старешинског састава на задатак ноћног командног извиђања одређеног терена. Ко је желео, могао је и до своје куће да скокне. Или... Знали су тачно време поласка на задатак.

Таман, помислио је наш јунак приче – млад официр – да лепо стигне и буде  с девојком, на њен рођендан, и проведу заједно тих пар часова. Пожурио је аутомобилом прво до златарске радње, да види шта је било с прстеном, па да га он узме, ако девојка још није стигла. Није ни гасио мотор, паркиравши се испред... Одма су му били необични златарева очевидна уздржаност и изражај лица. С једне стране, био је пун разумевања за официрову полетност; али, с друге, једва је златар успевао да прикрије утиске након пређажњег „наступа“ девојке.

Ипак, док је момку објашњавао да је девојка већ била, и узела прстен, разменили су неколико кратких реченица, и... као... маа, „боље да ти не причам“. Јер, као, није на њему да „суди“, али... И..па..к...?!  Хмм, официр је у себи промишљао: да ли је била грешка што је тако поступио, или би било боље да је поклон одма понео са собом и приредио мало изненађење. Макар на „пет минута“. Па, после би могло прстен „преправљати“, ако би било потребе. Но, ко увек да зна: шта је боље? ... Срдачно су се поздравили, златар и официр.

Имали су официр и девојка довољно времена да се сретну и одвезу до оближњег видиковца одакле се град Ниш види као на длану. Лепо уређено узвишење. Док су се возили аутомобилом, слушајући одабрану тиху музику, девојка је све време држала руку на којој је био поклоњен прстен, дискретно истуреније. Официр је одлагао било какво помињање поклона, тобож концентрисан на вожњу и саобраћај.

Паркирао је уз сам руб простране „асфалтне терасе“, ограђене ниским густим тујама. Тик уз ресторан. Одатле се простирао најлепши поглед ка сутону. Повукао је ручну кочницу до „последњег зуба“. Искључио мотор, оставивши га у брзини. И мало „одшкринуо“ прозорче на својим вратима. Било је рано за вечеру, али и недовољно времена, јер све је било „војнички таман“. Није ни пресвукао официрску униформу.

Лако су се сложили да је, у таквој ситуацији, најбоље било да остану у топлим колима, удобно заваљени на крзненим навлакама за седишта. А официр је кратко ушао у још „полупразан“ ресторан-посластичарницу и замолио конобара да му до аутомобила донесе тацну са два велика парчета торте и два густа сока. Одједанпут је постало романтично, праћено дозом ишчекивања. Обострано. Али, ћутање је убрзо прерастало у неверицу.

Дуго су посматрали залазак сунца, и све време су ћутали. Смењивали су се наизменично залогаји укусне торте, гутљаји густог сока и безречје... И ћутањем може доста да се казује. Она је ипак била премлада да би била одлучнија, а он превише обзиран да би лако изразио оно што у том тренутку осећа... Јер, од тренутка када је спознао да ће можда „њу прстен жуљати“, и њега је нешто почело у мислима да „жуља“. Прво је помислио: ако прстен није како треба, онда „судбина саветује“ да је боље одма све прекинути...

Дан је већ залазио. А, време и да крену. Дао је договорен знак конобару да може да дође по тацну. Оставио му је и позамашну напојницу. Пред њима је била већ нешто тамнија низбрдица – и овако и онако. Официр ни до данас није потпуно сигуран, чија је ово више била прича – њена или његова. Можда је зато и остала – недоречена или недовршена! Највећма око необично обичног – прстена!

(... Пошто сам ја аутор ове истините приче, једини знам шта је даље „одзвањало“ у официровим мислима: „Хмм, кад она прво помисли да ће прстен можда да је жуља!“...  „Кад она упоређује цене са другим сличним прстеновима!“...  „Кад помишља да својевољно замени прстен за неки други!“... „Да ли ће она увек тако, непромишљено...?“... „Да ли она може да му буде поуздан сапутник и пар?“... „Да ли она заслужује...?“...  „Да ли уопште вреди објашњавати...?“... Не, не, не... Није то то! Није... )

А онда, кад ју је одвезао до њене куће, кад су се поздравили, и кад се упутио ка касарни, да би на војни задатак стигао правовремено, утишао је радио-касетофон у колима... Свео је целу причу на свега три правдајуће речи, боље рећи, на наслов за ову причу: „Кад прстен жуља“...


2 коментара:

  1. "Ćud je ženska smešna rabota", ili tako nekako... Kad nju poklon žulja, kako bi tek bilo da je neka muka?! Bolje što se samo na ovoj priči završilo. :-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. То и јесте једна од поука-порука приче! А стварно је тако било. *Очекујем још корисних коментара; а све сам већ рекао у причи, па да се не понављам!

      Избриши