МОЈЕ ЗБОГ ЗБОГ

ПРЕ*ЗБОГ

Кад срце успе брзо да исцели

оно се најбоље у песми огласи,

тихе откуцаје радосно подели

као кад запљусну нови таласи.

*  *  *

НИЈЕ ЗБОГ ТЕБЕ

Ако те вечерас не пољубим

и не подарим ти целог себе,

ако се у своје мисли удубим

– веруј ми, није то због тебе.

Ако те сад не загрлим чврсто

или ти нешто у души загребе,

ако ти име не шапућем исто

– веруј ми, није то због тебе.

Ако одмах не такнем ти лице

или трепавице као код бебе,

ако ходам средином улице

– веруј ми, није то због тебе.

Ако у тренутку тек нестанем

и престану неке моје потребе,

без тананих нити ако останем

– веруј ми, није то због тебе.

Ако ми очас и риме пресахну

или ми немоћи речи истребе,

ако ми и стихови тад издахну,

никад ми – није то због тебе.

*  *  *

Д. П, 24. фебруар 2017, Земун; није важно због кога је!)

**Фотке: (1) Ако није због тебе...?! (2) Ваш песник...

ПОСЛЕ*ЗБОГ

И када не знамо због чега и кога,

да ли због нечега твога или мога,

кад нам се учини јачи срца дамар,

није ли то само: животни шамар?

ЖЕНА ЈЕ ЖИВОТ

Прошло је првих десет дана од отпуштања са Ургентног на ВМА и

закључка да је након инфаркта „опште стање добро“, те да даљи

опоравак може да се одвија код куће, уз препоруке и „строго

придржавање“ и дисциплину. Нема проблема, дисциплина ми дође

као „професионална деформација“, јер скоро цео живот провео сам

или у војној породици или у војсци или у „војном“ окружењу...

Директно или индиректно: проходао сам поред очеве карауле,

тинејџерисао у новобеоградском „војном блоку“, бавио се тимским

спортовима, летовао с извиђачима и феријалцима, учествовао на

омладинским радним акцијама, био фудбалски судија и тренер,

боравио на војном училишту, командовао војним јединицама, био

„члан партије“, водио омладинске организације, руководио
новинским редакцијама, обављао дипломатске мисије, „служио
народу“ и породици, био и председник скупштине станара у
згради... Увек дисциплинован и посвећен, некад се то говорило:
„прегоран или самопрегоран“... Или тако, или никако... Једино што
никад нисам: лежао нити дана у болници, проводио на боловањима,
ишао у бање на опоравке... Никад! А, шта мислите(?) да за вођење
блога и блоговање нису неопходни дисциплина, упорност, страст,
љубав, поштовање... Него?!
Но, да се лепо вратимо на мој „кућни опоравак“ након ненаданог

напада те „немани“ коју инфарктом називају. Причају ми о дисциплини

стрпљењу, пажњи, бризи, чувању... А, шта сам друго у животу и радио,

него баш то! Добро, био сам мало више и упоран, али зар је то лоше?!

Пошто те..ве програм не гледам, и пошто штампу одавно не читам, а

пошто ми рекоше да не седим дневно дуже од два часа времена, ја

узмем мој лаптоп, подбочим се у кревету, полуседећи или полулежећи,

па листам „онлајн“ дешавања. Кад прелистам на брзака, не нервирајући

се, потражим нешто лагано што би најбоље „легло“ на ране „(свачим)

изазване“, и покушавам да прочитам нешто што раније нисам. Појави се,

на пример, песник Јован Дучић (збирка кратке прозе „Плаве легенде“) и

нешто покушава да ми саопшти у прозном стилу; окупирао ми је намах

пажњу. Два пута се враћам на одломак из једног „старог записа“, таман

примерено мом тек преживљаваном тренутку; Дучић каже:

Вечерњи сутони говориће ти о Смрти, а тишине о Забораву.
– А ти ћеш одговорити сутонима и тишинама: „Има нешто што
не умире за људско срце, а то је нерасудна али ненадмашна вера
у нереално и немогућно. И има нешто што стоји изнад судбине
човека, а то је Љубав која је, као и Смрт, увек слепа моћ природе,
а не циљ човечје среће или несреће.“

Нешто ме гура да даље прелиставам, осећам да ћу наћи још необичних

написа који ће ме истовремено удаљити од помисли кроз шта сам
прошао, и још пролазим, али и благотворно послужити уз терапију коју
су ми одредили. Пошто се ових дана мало физички трошим, уносим у
организам сасвим мало хране и течности. Много читам, и шта год да
радуцкам по кући, промичу ми оживљене слике Дучићевих прозних
промишљања, једноставно, прожимају ме. Једва чекам да се
поново угњездим и радознало читам даље, од наслова до наслова, а
један од наслова је НА РАСКРШЋУ, ево записа у целости:

„Коњаник је прејурио мостове на води, шуме у помрчини, и
провалије у планини. Јурио је да јави свом граду да иде
непријатељ да га запали. На једном вечерњем раскршћу,
недалеко од града, задржала је уморног путника једна млада
жена и дала му воде да се напије. Она се усхити лепотом човека,
баци златни појас у траву, и, опијена, пружи руке према њему.

Провели су ту ноћ у шуми, где је путник најзад заспао дубоким
сном поред младе жене која је бдила. Она је добро чула када
затутња негде земља преко које је претрчала непријатељска
коњица у правцу града. И чекала је жена равнодушно да се
појави пожар њиховог града и осветли шуму, да би пробудила
свог драгог и показала му на грудима своје гривне које није
у мраку видео, и своје очи зелене као две купине у којима
се легу змије.

Жена не види божанство кад између божанства и ње стане човек.“

Чим сам приметио да ми све више пажњу привлаче необичне промисли

о жени, мисли о жени уопште, одмах ми је било јасно да сам у дубини

душе добро, да ми живот дарује свеже животне сокове, да се враћам

у стварност на најбољи могући начин... Жена је мушкарцу – живот!!

Под насловом ОГЛЕДАЛА, ах, та огледала, смешим се у себи: какав би

био живот жене да нема огледала; читам Дучића полако и замишљам
жену пред великим огледалом, али:
„Хтела је да види своју велику лепоту, али није било огледала

на свету. Тад рече своме драгом: Отвори ми твоје велике зенице
да видим своју лепоту. Велике зенице човека који љуби отворише

своја сјајна огледала. Жена извади из своје косе цвеће и чиоде,

огрну се власима као сенком, и закликта од радости.

И поче да игра као пламен, као зраци, као сенке, као жито,
као таласи, као змије, као мачке, као ноћне сабласти.

И у тој радосној и дивљој игри, она разби огледала. А када
је разбила та огледала, није више знала каква је, је ли лепа
или је одвратна. Јер је у помрчању тих огледала нестала
и она сама.“

Дохватио сам презрели нар, или шипак, а био ми је на дохват,

који ми је одједанпут замирисао у мислима, толико да сам

пожелео да га пажљивим загризом „отворим“, и одмах усисам

капи његовог сока. Нисам марио што се прилично гласно чуло

моје сркање, пазио сам да не би ни једна кап негде капнула.

У длан ми је пало неколико ситних зрелих румених куглица нара,

то сам баш и желео; једну по једну сам зубима дробио и дуго се

забављао ситно грицкајући опора зрнца која су из испалих
куглица израњала. Боже, помислио сам, и ово је живот, или
повратак животу! Пожелео сам да остатак нара поделим с
драгом особом, био је довољно велик, за двоје. Трајало је то
часовима... Прво сам помислио: живот чине ситне ствари!
Ситнице...!?

ХИТНА НА ВРЕМЕ

Боље би било да је ово што ћу вам сада блогоказивати био сан,

али није! Ово се заиста збивало пре десетак дана, од другог до

шестог дана овог хладног фебруара. Све у знаку хитног... Данима

већ намеравам да то поделим с вама, драги моји блогочитаоци.

Него, мислио сам да баш није било згодно да вас много – бринем.

Ипак, одлучио сам да поделимо то што (ми) се збивало, можда ће

некоме користити... Прошло је најгорих десет дана, протиче првих

„опрезних“ месец дана, а следи и бањска рехабилитација у оквиру

прве година зацељивања након подмуклог удара на срце...

*

Наиме, другог фебруарског предвечерја, појавио се потмули бол у

грудима, ширио се нагло ка раменима и надлактицама... Трајао је

необично дуго... Уз нестабилност, нагон на повраћање, хладан зној,

гађење... Није престајало, више од једног часа. Догађа се код куће,

на столици, и на ногама... Осећај, као да гуташ кнедлу која споро и

болно пролази низ грло. Све ти се чини као да ће проћи, али осим

мале промене интензитета, бол и малаксалост не јењавају...

Мислиш да ћеш сваког секунда почети да повраћаш и корачаш ка

купатилу, и тамо квасиш хладном водом лице, чело, слепоочнице,

врат, шаке... Само испљунеш сву течност накупљену у устима, и

схваташ да је прошла непријатност налик на повраћање. Враћаш се

у собу, поново седаш на столицу, чекаш да све прође само од себе...

Али, не пролази! Лагано тонеш. Као да си прикован за столицу...

Ипак, позив Хитној... Стижу до куће брзо. Касније је закључено да

правовременост управо почиње од одлуке да се позове Хитна(!)...

Време почиње да се одвија и мери минутима и секундама: пулс,

притисак, ЕКГ, крв из вене и прста, грицкање пилуле, спреј под језик...

Готово муњевит рад две лекарке... И њихове брижне умирујуће речи

и одлучност и покрети и осмех, уливају огромно поверење...

И њихово искуство и њихова стручност... Потом, брза вожња „хитним

колима“, уз укључену светлосну сигнализацију и повремено „завијање“

сирене... Баш у време кад почиње вечерња градска гужва у саобраћају...

Правац: Ургентна ВМА... Већ је тунел Хитне, и кревет на точковима,

гурају га трчећим корацима у припремљен простор за пријем пацијента,

с претпоставком да је – инфаркт... Одмах анализа узете крви од куће...

Ензими, важни су ензими! Па, поново узимање крви, и опет се помињу

ензими, па, још једанпут након два часа, понавља се цела процедура и

поновна узимања крви... И, поново, притисак, ЕКГ, грицкање таблета...

Затим, рендген, снимање срца и плућа... Потврђено је: инфаркт...!

Пацијент све време у свесном стању...

Смештај у Ургентну салу, прикопчавање на непрекидно посматрање

рада срца, на екрану, по грудима распоређене „штипаљке“, лекари

проучавају пристигле резултате... Закључак: прво коронарографија.

Припрема, још само ултразвук, и одлазак у Кардио-салу, где је за

неколико минута „дефинисан проблем“, и почиње интервенција:

уградња два стента крвотоком, из десне препоне, под локалном

анестезијом. Све време одвијао се миран и пријатан разговор с

доктором и његовом увежбаном екипом. Помоћу монитора који

знатно увеличавају, пацијент може непрекидно да посматра сваки

потез доктора, да га пита, да чује његово мишљење, да „раде

заједно“... Незаборавно искуство... Готово је било све за мање од

пола часа. Након успешне интервенције уградње стентова, брзо

превијање места продора „жице“ и постављање као малог јастука

или врећице испуњене песком, да притисне рану ради бољег

зарастања, па дводневно лежање на леђима. Без померања и

савијања десне ноге у куку... Ништа ту више није болно. И, поново

Ургентно... Само су важни мир и стрпљење. Зна се даља процедура.

Но, појавио се проблем с отежаним дисање. Не боли, једино што

тешко долазиш до даха. Накупило се више нежељене течности у

организму. Могућа је то реакција. Не помаже много ни маска с

кисеоником. Тренутно немају „ампуле ласикса“ за брже измокравање.

Низак положај главе и рамена још више отежавају дисање. Ласикса

нема ни у апотекама. Зачуђујуће! Ипак, сналажљивошћу је хитно

набављено неколико ампула и одмах убризгано директно у вену.

Убрзо је из организма избачено више од два литра течности путем

мокраће. Дисање је постепено било успостављено, не одмах потпуно,

али довољно. Од тог тренутка, чини се, све је кренуло значајно бољим

током. Требало је само бити стрпљив и дисциплинован; пре свега,

лежати мирно. Док, након два дана није скинута са десне препоне

врећица с песком и одобрено мало по мало покретање у кревету...

Отпуштање са Ургентног, и одлазак кући, уследили су пети дан,

јер закључак је био: „опште стање добро“... И препоруке за првих

недељу, првих месец, првих годину дана... Све уз снагу породице.

У међувремену, на Ургентном одељењу, све време, одвијала се права

борба за педесетак пацијената који су се налазили на интензивној нези –

између живота и... Лекари дежурају непрекидно, смењују се,

примо-предаје дужности су детаљне до танчина... Медицинске сестре

као праве хероине, брижне, правовремене, пуне разумевања,

непрекидно негују све пацијенте... Неописиво пожртвовање!

Посматраш ту страну живота, и лекара и сестара и пацијената,

све скупа – више од живота!

*

Сад вам је јасно зашто су „прескочени“ први фебруарски блог текстови:

мало се ово „крчкало“, поделити – да или не...!? Ипак, да! Рекох већ,

можда ће некоме користити овакво искуство, из прве руке. Кључна је

реч: правовременост!

И, кад већ ово није био као неки „ружан сан“, била је бар збиља

са добрим и срећним крајем... Идемо даље!