ХИТНА НА ВРЕМЕ

Боље би било да је ово што ћу вам сада блогоказивати био сан,

али није! Ово се заиста збивало пре десетак дана, од другог до

шестог дана овог хладног фебруара. Све у знаку хитног... Данима

већ намеравам да то поделим с вама, драги моји блогочитаоци.

Него, мислио сам да баш није било згодно да вас много – бринем.

Ипак, одлучио сам да поделимо то што (ми) се збивало, можда ће

некоме користити... Прошло је најгорих десет дана, протиче првих

„опрезних“ месец дана, а следи и бањска рехабилитација у оквиру

прве година зацељивања након подмуклог удара на срце...

*

Наиме, другог фебруарског предвечерја, појавио се потмули бол у

грудима, ширио се нагло ка раменима и надлактицама... Трајао је

необично дуго... Уз нестабилност, нагон на повраћање, хладан зној,

гађење... Није престајало, више од једног часа. Догађа се код куће,

на столици, и на ногама... Осећај, као да гуташ кнедлу која споро и

болно пролази низ грло. Све ти се чини као да ће проћи, али осим

мале промене интензитета, бол и малаксалост не јењавају...

Мислиш да ћеш сваког секунда почети да повраћаш и корачаш ка

купатилу, и тамо квасиш хладном водом лице, чело, слепоочнице,

врат, шаке... Само испљунеш сву течност накупљену у устима, и

схваташ да је прошла непријатност налик на повраћање. Враћаш се

у собу, поново седаш на столицу, чекаш да све прође само од себе...

Али, не пролази! Лагано тонеш. Као да си прикован за столицу...

Ипак, позив Хитној... Стижу до куће брзо. Касније је закључено да

правовременост управо почиње од одлуке да се позове Хитна(!)...

Време почиње да се одвија и мери минутима и секундама: пулс,

притисак, ЕКГ, крв из вене и прста, грицкање пилуле, спреј под језик...

Готово муњевит рад две лекарке... И њихове брижне умирујуће речи

и одлучност и покрети и осмех, уливају огромно поверење...

И њихово искуство и њихова стручност... Потом, брза вожња „хитним

колима“, уз укључену светлосну сигнализацију и повремено „завијање“

сирене... Баш у време кад почиње вечерња градска гужва у саобраћају...

Правац: Ургентна ВМА... Већ је тунел Хитне, и кревет на точковима,

гурају га трчећим корацима у припремљен простор за пријем пацијента,

с претпоставком да је – инфаркт... Одмах анализа узете крви од куће...

Ензими, важни су ензими! Па, поново узимање крви, и опет се помињу

ензими, па, још једанпут након два часа, понавља се цела процедура и

поновна узимања крви... И, поново, притисак, ЕКГ, грицкање таблета...

Затим, рендген, снимање срца и плућа... Потврђено је: инфаркт...!

Пацијент све време у свесном стању...

Смештај у Ургентну салу, прикопчавање на непрекидно посматрање

рада срца, на екрану, по грудима распоређене „штипаљке“, лекари

проучавају пристигле резултате... Закључак: прво коронарографија.

Припрема, још само ултразвук, и одлазак у Кардио-салу, где је за

неколико минута „дефинисан проблем“, и почиње интервенција:

уградња два стента крвотоком, из десне препоне, под локалном

анестезијом. Све време одвијао се миран и пријатан разговор с

доктором и његовом увежбаном екипом. Помоћу монитора који

знатно увеличавају, пацијент може непрекидно да посматра сваки

потез доктора, да га пита, да чује његово мишљење, да „раде

заједно“... Незаборавно искуство... Готово је било све за мање од

пола часа. Након успешне интервенције уградње стентова, брзо

превијање места продора „жице“ и постављање као малог јастука

или врећице испуњене песком, да притисне рану ради бољег

зарастања, па дводневно лежање на леђима. Без померања и

савијања десне ноге у куку... Ништа ту више није болно. И, поново

Ургентно... Само су важни мир и стрпљење. Зна се даља процедура.

Но, појавио се проблем с отежаним дисање. Не боли, једино што

тешко долазиш до даха. Накупило се више нежељене течности у

организму. Могућа је то реакција. Не помаже много ни маска с

кисеоником. Тренутно немају „ампуле ласикса“ за брже измокравање.

Низак положај главе и рамена још више отежавају дисање. Ласикса

нема ни у апотекама. Зачуђујуће! Ипак, сналажљивошћу је хитно

набављено неколико ампула и одмах убризгано директно у вену.

Убрзо је из организма избачено више од два литра течности путем

мокраће. Дисање је постепено било успостављено, не одмах потпуно,

али довољно. Од тог тренутка, чини се, све је кренуло значајно бољим

током. Требало је само бити стрпљив и дисциплинован; пре свега,

лежати мирно. Док, након два дана није скинута са десне препоне

врећица с песком и одобрено мало по мало покретање у кревету...

Отпуштање са Ургентног, и одлазак кући, уследили су пети дан,

јер закључак је био: „опште стање добро“... И препоруке за првих

недељу, првих месец, првих годину дана... Све уз снагу породице.

У међувремену, на Ургентном одељењу, све време, одвијала се права

борба за педесетак пацијената који су се налазили на интензивној нези –

између живота и... Лекари дежурају непрекидно, смењују се,

примо-предаје дужности су детаљне до танчина... Медицинске сестре

као праве хероине, брижне, правовремене, пуне разумевања,

непрекидно негују све пацијенте... Неописиво пожртвовање!

Посматраш ту страну живота, и лекара и сестара и пацијената,

све скупа – више од живота!

*

Сад вам је јасно зашто су „прескочени“ први фебруарски блог текстови:

мало се ово „крчкало“, поделити – да или не...!? Ипак, да! Рекох већ,

можда ће некоме користити овакво искуство, из прве руке. Кључна је

реч: правовременост!

И, кад већ ово није био као неки „ружан сан“, била је бар збиља

са добрим и срећним крајем... Идемо даље!