Странице

среда, 04. јануар 2017.

МОЈЕ ПОЕТСКО ПИСАЊЕ
























ПРЕ*ПЕСМЕ
Песме моје имају непарно ствофа, као у букету.
Најчешће је седам, мада док пишем не гледам.
Увек су неком посвећене, и у посебном пакету.
Док их спонтано стварам, сав им се увек предам.



*  *  *

КАКО ПЕСМЕ ПИШЕМ?

Песме моје саме се пишу
а стихови, строфе и риме
извиру из мојих промисли
тек када саме то пожеле,
никад их не приморавам.

Потапшу ме по мислима,
из њих се бујично њишу
не под окриљем немисли,
некад као пахуљице беле,
не подносе да их убрзавам.

Дотакну ми нечујно чула,
дубоко се у мени врзмају,
из клице их потакну кише
или дуге летње ноћи вреле,
буде ме некад и кад спавам.

Узбуркају ми музе ненадано,
огласи се флаута или фрула,
снагу чудну мисли тад имају,
речи се складно саме ређају,
као песник, ја их одобравам.

Боље је кад се појаве зреле,
јер песме тад одмах засијају,
привлаче и лакоћом одишу,
док их читаш делују стварно,
и другима осећања милују.

Стихови вијугају валовито,
само је привидно све равно,
око свачије душе се свијају,
тихо се пред очима простиру,
као на ветру полегло жито.

Песме моје, грле немарно,
никоме се оне не удварају,
зраче искуством и истином,
хармонију речима остварују,
кад је хладно греју топлином.



*  *  * 
(Д. П, 28-31. децембар 2016, Земун; песме моје, ех, моје песме...)
     **Фотке: (1)У мом 21. новобеоградском блоку...(2) почетком зиме...





















ПОСЛЕ*ПЕСМЕ
Овога пута, избегавао сам очевидну и строгу риму,
пустио да се из строфе у строфу смерно преплиће.
Стиховано казивање ствара сасвим посебну климу,
а песник сваку своју песму негује, као жена цвеће.


Нема коментара:

Постави коментар