Странице

субота, 09. мај 2015.

МОЈЕ СА ВЕТРОМ
















ПРЕ*ВЕТРА
Ветар увек – покреће,
убрзава или успорава,
на путу туге или среће,
време му се покорава!



*  *  *


НИСМО СТИГЛИ

Била си као парче дима
што се увија и повија.
Твоја коса на ветру
необичну снагу има,
и полузатворене очи
– гледале су ме.

Кошава се разбијала
о твоје нежно лице,
сливала се низ обрве
и ломила о трепавице,
јењавала у дубинама очију
– посматрао сам.

Осећања су ми се повијала,
није до њих ветар допирао.
Повијали смо се и заједно,
били смо као млада стабла,
одолевали смо тим налетима,
– видело се у очима.

И звезде су се повијале,
завртели су се и облаци,
трчали су наоколо солитери,
крошње су на ветру стењале,
трава је дубоко уздисала,
– очи треном затворене.

Одједном, трептаји немира,
повели нас ка циљу незнаном,
неко узалуд покушава да свира,
ништа се само од себе не покреће...
Једино ми знамо да је далеко
– наше острво среће... 


(Д. П. ~ започета 14.1.1976, у Задру;
а завршена 8.5.2015, у Земуну ~ сећања!)
*  *  *














ПОСЛЕ*ВЕТРА
Остају од осећања наноси,
и талози многих површина;
годинама сећања проноси,
а срећан је свако ко их има!

4 коментара:

  1. Gosp. Petrušiću, divni stihovi! Zadar i Zemun dva posebna grada.
    Pozdrav !

    ОдговориИзбриши
  2. Заједнички одговор Снешки, Лилиан и Милени: Поздравља вас песник у мени!

    ОдговориИзбриши