Странице

уторак, 02. септембар 2014.

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (4. део)


Данашњи говорни српски језик је као „крива Дрина“ „немогућа мисија“ их је исправљати! (И језик и Дрину!) И не само исправљати, већ и отклањати све оно што стрчи (нисам рекао: „штрчи“!). А да стрчи, много стрчи... Чак прави и толику „сенку“ која може да засени наш „колорни живот“, и чини га скоро „црно-белим“. Јер, без колорита језика и свет нам изгледа све више и више „сиво“.

Није толико проблем тамо где се о свакој речи и реченици води рачуна (редакције, издавачке куће, школовани новинари, ревносни писци, врсни лектори...). Проблем јесте што људи све мање читају, све површније слушају, олако прихватају наметнуте тврдње да је у данашње време „поштовање граматике и правописа – глупост!“... Људи стагнирају, а стагнација јесте назадовање! Још: незадрживо!

Поменућемо у овом блог посту, десетак примера (нисам рекао: „око десетак“, или је „око десет“ или је само „десетак“!), које не бих да сматрамо језичким недоумицама, већ једноставно (нисам рекао: „просто“!), нисмо сасвим сигурни и стекли смо лошу навику, јер нико нам никад није указао (или бар шапнуо!) да погрешно употребљавамо одређену реч, или још блаже: „бркамо“ њено значење с другом речју..., често само због једног јединог слова (како год?). Но, најбоље ће вам о томе казивати сами примери и моја кратка објашњења, на која сте већ помало навикли.


~ Пођимо од речи еуро. Добро људи(!), да ли ви говорите српски(?) или... Да ли Србин каже Еуропа или Европа? Наравно, Србин лепо каже Европа, а не Еуропа. Зашто се онда пренемажете? Још истичете тобож оно „у“ – еУро – па га још отегнете – еуууро – па бар једанпут „преврнете“ очима – ЕУро – па наглашавате уснама свако слово обашка (пробајте у огледалу, да вам и то сад не објашњавам!)... Е, земљо Србијо?! Поновићу три пута: евро, еВро, ЕВРО...(?!) Шта још да вам урадим, сем да вас – изгрдим и нагрдим...! (А, оно што на новчаници пише „еуро“, чита се и изговара „јуроу“!)


Није како пише (ЕУРО), већ како је правилно - ЕВРО...
~ Следеће (нисам рекао „наредно“!), хајде да научимо шта значи сконцентрисати, а шта концентрисати? Прво, нису погрешни ни једно ни друго, али често их у свакодневици погрешно употребљавамо, није нам баш јасно шта које или које шта – значи?! (Није којешта!) Непојмљиво је колико људи – не знају! Када се на нешто концентришемо, када је реч о (нисам рекао: „везано за“!) мисаоном процесу, и када је у питању глагол „концентрисати“..., онда смо – концентрисани (пажња нам је усмерена на нешто), а не сконцентрисани(!)... Док, када је реч о (нисам рекао „ради се о“!) месту или о позицији у односу на некога или нешто, па смо негде више или мање сконцентрисани (позиционирани); на пример: у једном делу просторије, на једном делу терена, на главном правцу војног напада... Онда је реч о глаголу „сконцентрисати“..., онда смо – сконцентрисани (позиционирани, постављени у простору, груписани...). (Ваљда је ово довољно?!) Иначе, стварно ћу почети да вас „грдим“, за оваква незнања!

~ За ово, следеће – идентично – нећу вас „грдити“, јер знам да се професори професорових професора нису потрудили да вам појасне, а једноставно је (нисам рекао „просто је“!). Нама је својевремено, у гимназији природно-математичког смера, појам идентично лепо објаснио професор математике, овако: Децо, 'идентично' постоји само у математици када кажемо „1=1“ или „2=2“ или „3=3“... или слично! Само је то идентично! Један је идентично са један... Чак, само као појам; не и написано или изговорено, јер може бити написано оловком, кредом, прстом у песку..., а изговорено храпавим или пискавим гласом, мушким или женским, брзо или полако, гласно или тихо, грубо или умиљато... Речју, тада постаје: неидентично!

За све остало тај израз – идентично – „не важи“. Пустите оне који се праве важни и намећу га и себи и другима. И не верујте им много када уображено изговоре: иДеНтИчНо или ИдЕнТиЧнО! Још кад убаце и „н“: „иНдентично“... Јер, у животу (у свакодневици), ствари или појаве могу бити само сличне, подједнаке, једнаке, приближне, исте... Зашто? Зато што се све односи на време, простор, структуру, доживљај, поимање..., а идентично све то „препознаје“ на потпуно другачији (математички) начин.

Надолазе ми идеје, изгледа да ћу објашњење за „идентично“ продужити и проширити, али нека! (Напомињем, све што читате о теми ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ... намерно постујем директно „из главе“, спонтано, онако како ми „надође“! Немам унапред планирано! Води ме интеракција. Зато ће и бити наставака,колико их буде!)

Почињемо са примерима за идентично: Замислите да врстан машински технолог, ради мало смеха, напише раднику налог: „Обележавање на лиму за сечење трака димензија 30x780 мм са скошењем на једном крају под романтичним углом (нпр: од 17 степени), комада 10“. Технолог је само тада намерно убацио само једну реч: „романтичним...“, само да би „подигао“ расположење, или је и сам био веома расположен?! Када након неколико секунди напише нови налог, без те „убачене“ речи, тај налог више не може да буде идентичан, јер није уопште исти... И не само то: време се „неповратно померило“, број слова у реченици није исти, није писано „идентичним“ рукописом, расположење не мора да је слично, печат није „ударен“ на исто место, осмех на лицима се разликује, притисак на лим је другачијег интензитета, структура атома и молекула је различита, погледи нису подједнаки, температура у просторији већ није виша једнака, структура материјала лима није „идентична“, проблеми запослених нису исти као пре свега неколико секунди... Нема ни речи ни „поимање“ нити „појам“ са појмом идентично...?!

Или: спортски коментатор каже у току фудбалске утакмице како је управо „постигнут гол потпуно идентичан као и пре две године“... Небулоза (иначе су данашњи коментатори небулозни!), јер већ је поменуо да је то било пре две године (време није исто); вероватно је гол постигао неко други, у различитом периоду игре, пред различитим бројем гледалаца, тимови играли у другачијим саставима, на голу био потпуно други голман, лопта је била од другог произвођача, снага шута није била иста као тада, судија је другачије „дувао“ у пиштаљку, путања лопте није била баш „идентична“, влажност ваздуха је била другачија, спортски коментатор је вероватно био другачије обучен, облаци над стадионом нису били ни слични, трава на терену је била другачије кошена, стрелац гола је имао копачке (фудбалске ципеле) од другог спонзора, на семафору је било исписано нешто сасвим друго... И тако у недоглед, само да покажем да ништа није било као у математици: „један једнако један“, што је једино – идентично! И то, само као појам, неизговорено и ненаписано, јер одма би постало „неидентично“... Јер, значење речи идентично, само је једно, једанпут, и у том тренутку!


Сваки нови пољубац, није "идентичан" претходном...
Пољубац истих двоје заљубљених, може да буде веома добар пример да у животу, у љубави, у свакодневици..., ништа не може да буде идентично кад је једанпут већ доживљено... Јер, прво, љубав није математика; затим, емоције нису потпуно исте као претходни пут; потом, загрљај је различит у односу на претходни; онда, време (и метеоролошко и по часовнику) није исто; па, страст је макар мало нова; и, мириси окружења су друкчији; и, укуси у устима су „неидентични“; и, другачије им је претходио дан; и, ђонови на ципелама нису покупили исте обрисе са путељака којим су долазили... Значи, сваки нови и нови пољубац је другачији од претходног. Никада не могу да буду потпуно исти (мислим: идентични); можда само слични, подједнаки, приближни... Ако, вам ово није довољно, мораћу и „песмом да вам кажем“! (Удахните дубоко!)

Биља управо наводи, на „Трансурфинг Балкану“, песму Мирослава АнтићаОдлука“, а два одломка иду у прилог мојој тврдњи и објашњењу о „идентичном“, и примерено доприносе појашњењу: „Живот је све нешто из почетка. / Јуче и прекјуче сутра не вреде. / Нема на свету два иста петка, / две исте недеље, / две исте среде.“ ... и ... „Нема на свету две исте среде, / два иста уторка,  / два иста петка. / Све нове љубави друкчије вреде. / Живи се сваки пут из почетка.“...

Има ли лепши завршетак за овакав блог пост, него поезија?! (Нећемо „кварити“!) Поезија радознало допире у најдубља значења. Поезија необично објашњава и одма, ако затреба, сама појашњава. Поезија се не осврће на „криве реке“, већ кривуда својим непредвидивим токовима. Поезија не да незнајесцима на себе, тврд је она за њих „орах“ и „воћка чудновата“!...  *(Наставићемо о теми ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ – за десетак дана!)


2 коментара:

  1. Ma kud dva identična poljupca?!! To ne postoji i nije moguće!! Svaki je priča za sebe... Hahahah... Samo još prut jedan da nabaviš! Tako si opasan! :-) Ali pošto znaš da ja ne marim za pravopise i te stvari, meni je zabavno da čitam! Više volim zabavu i smeh od učenja! A ko zna, možda neka pravila i upamtim! Pozdrav iz Sr. Karlovaca!

    ОдговориИзбриши
  2. Изгледа, ништа без "прутића"... Мени је забавно да овако пишем, све док је вама забавно да тако читате (нисам рекао "интересантно"! ~ хаха)... Рекох већ, на почетку ове теме, да ћу "објашњавати" - неуобичајено! А докле(?); хмм, и прутић има два краја, хаха... Срдачан поздрав из Земуна, а за два-три дана већ с неког другог места...?! Што Биљка уме да каже: Ла-лаЛа-лааа...

    ОдговориИзбриши