ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (7. део)

Тасос, палма, балкон, сто за којим доручкујем,
ручам, вечерам... и пишем... (септембар '14)

„Сав труд око људи није узалудан, али је стресан, до те мере да често желим одустати од било какве комуникације и то се неминовно мора десити ... неко сматра да друштвене мреже и медији су ти који изнурују душу...“ – нису ово моје речи, неко други је то рекао, али занимљиво је (нисам рекао „интересантно“ је!). Ово цитирано само прочитајте, а промишљајте када будете имали довољно времена! (Знате ви да код мене мало је – случајног!) А, сада „скакућимо(!)“ мало по пасусима овог блог поста.

Да ли вам је икада неко рекао да прво помињање имена и презимена и надимка, било у писаним или електронским медијима, свакога ко има било какво презиме и име и надимак, а зашто не би и у свакодневном говору; обавезно би требало да буде поменуто у првом падежу – у номинативу. Изворно. Правилно је прво име па онда презиме, тим редоследом. А, пожељно би било исто тако учинити и на крају написаног или разговора, јер неки уобичавају да прво погледају или читају текстове од краја; или одма желе да чују крај. Једноставно, има имена и презимена која када поменете у неком другом падежу, прилично промене изглед, значење и препознатљивост, родност, а могу и да потпуно збуне... Најчешће, прво спонтано покушавамо (и) сами да „преведемо“ у номинатив, како бисмо лакше препознали или сигурније запамтили... Отежава! Успорава!

Значи, није вам то нико никад раније рекао (?!), говорећи с вама о језику, или о речима и написима (нисам рекао „наТписима“! Јер, наТпис је – назив – исписан на табли или зиду изнад врата фирми, локала, продавница, установа...), који нас непрестано „засипају“ или окружују... Јер, да сте ово икад чули, сигуран сам да бисте се одма сетили. Исто тако треба водити рачуна и о називима градова, села, планина, река, улица, књига, установа... Скоро о свему! Јер, у неком другом падежу, осим што олако може „испасти“ нејасно, може бити и непримерено, и скарадно, и смешно, и одвраћајуће...

„КАКО СТЕ?“, ПИТАМ

Свако има "свој Тасос"! Миран кутак, за писање...

„Како сте?“, питам вас, сасвим брижно, другарски, као своје драге читаоце. Дошло ми тако, једноставно, да вас питам. Онако, из чиста мира. Желим да вам се још више приближим, да ми се можда у мислима изјадате, или похвалите, или испричате нешто што вам се управо догодило... Рецимо: Како сте после сезоне одмора? Како сте на почетку јесени? Како вам напредује цвеће у башти? Како су вам мачићи, кучићи, голубови? Како вам је родило грожђе поред викендице?...

Није важно ако вас и не чујем, ако вас и не познајем довољно, осим по имену и аватару или некој приказаној фотографији, на Гуглу плус. Понекад, та врста „шеровања“, може да делује и благотворно, бар десетак минута. Довољно. Уосталом, данас се људи „друже“ више посредством „друштвених мрежа“, него у „стварном животу“. Па, јесте! Отуђило се. Заборавило се.

Пролазимо један поред других, свако у свом правцу или смеру, свако са својим мислима, свако за нечим, свако ка некуд... Свако својом страном улице, свако са својим теретом у рукама или на „леђима“ или за „вратом“... Једва да се и приметимо међусобно, а камоли да „имамо времена“, да бар застанемо, насмејемо се, насмешимо се, кимнемо главом, „питамо се“... Као да се прибојавамо и најлакшег најосновнијег најбрижнијег – питања: „Како си?“. Јер, шта ако и тај неко и нас упита исто: „А, како си, ти?“...

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (6. део)

Каменчићи пишу срцем...

Чудна ми чуда...! Промишљам... Научили смо (ми) сва слова – и латинична и ћирилична. Научили смо и интерпункцију. Научили смо и значење речи и како се „праве“ реченице. Поприлично смо научили и граматику и правопис, или смо тако бар убеђени. А кад треба нешто да напишемо или да говоримо: „повуци потегни...“, „туц муц“, „да кажем...(!)“, „како да кажем (или напишем)...(?), „ооовааај...“...

Много тога још недостаје: самопоуздање, изражајност, сигурност, разноврсност, искуство, способност, вештина комуницирања, редослед, креативност, битност... А, има много препрека: скученост, мали „вокабулар“, лоше навике (а тешке одвике!), површност, одсуство нијанси, незнање значења речи, немар, немуштост, поштапалице, туђице, „фејсбукизација“, инвалидност језика...

Многи науче и музичке ноте, вољом или наметнуто. Умеју да лакше „прочитају“ музику и да је прилично јасно „запишу“ и да је доста добро „говоре“. Умеју да музику боље „препознају“, брже „преведу“, лакше „осете“... Можда им недостаје мало више талента, знатно више рада и вежбања, погрешан избор инструмента, разне обичне неправовремености... И, шта? Ништа!

МОЈЕ ПЛИМЕ РИМЕ

Р И М А' П Л И М А

Памтим моје и песме и стихове,

оне одвећ старе, и сад ове нове;

јер нису на ситном песку писане,

већ их чувају дуго равни камене.

*  *  *

КАМЕНА ПРАШИНА

Звездана ноћ – бонаца,

допиру пригушене речи

песме рибара, далеке.

Мирне су гране палми.

Оставио сам давно,

на морској обали,

на дну осеке, лепу

романтичну причу,

на камену – записану...

Узалуд сада, тамо,

тражим речи те приче

– на равни камена;

избледеле и нестале.

Јер, годинама већ –

камен о камен се таре...

Испод површине таласа,

данас, у некадашњем

каменитом плићаку,

налазим само, нову

– камену прашину.

Камен о камен се таре...

* * *

К  А  М  Е  Н

Запис на камену је најпостојанији. Каменита подлога је најдуготрајнија. Камен најдуже одолева времену и лошим условима. Папирус, дрво и папир могу лако да изгоре у пламену. Магнетоскопи и траке нису дуготрајни и поуздани. А записи на „подлогама“ најновије технологије – дискете, дискови, меморијске картице..., привремени су и прилично лако уништиви. Камен „најдуже памти“...

Камен се најбоље обликује. Камену хвала што је очувао драгоцене историјске записе и написе. Ни метал није раван камену, јер увек је разним варварима био „привлачан“ и лако и очас било је мењати му облик и намену... Зато камен има посебну вредност ванвремену, као најсигурнија подлога за написе...

Љубав, осећања, емоције... кипари најбоље могу клесати и изразити и овековечити, у – камену...

* * *

Р И М А' О С Е К А

Бацамо у даљ снажно камен с рамена.

Ко тебе гађа каменом, ти њега хлебом.

Није било ватре, без варнице кремена.

Кочије, тек романтично – путују небом.

Морска вода трагове оставља у – камену.

Камен романтичне речи дарује времену.

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (5. део)

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ... - ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ...

Аутобус на спрат, са седамдесет путника и „три члана посаде“, граби из Београда ка Грчкој, стрпљиво, безбедно..., а крај путовања је, након осам стотина километара – острво Тасос. Путовање је прилично удобно и пријатно. Довољно честе су паузе и за тоалет и за пушаче. У аутобусу има простора и за ноге и за прислањање главе, ради „дремуцкања“. Двојица возача су љубазни и предусретљиви, као прави домаћини... Хмм(?), и водич пута, госпођа Н, шармантна дама, на висини је задатка, веома љубазна и посвећена, потврдио би свако од преосталих шездесет и девет путника, али један јој је „пронашао“ низ (граматичких и правописних) замерки, јер истрајавала је у показивању да јој говорни српски језик није баш „јача страна“. (Да ли погађате: ко је био тај – један?!) Да, наравно...

Не кажем да све што нам је причала није било занимљиво и корисно, чак нас је и пријатно изненадила трудом и залагањем и искуствима, да будемо што боље обавештени (нисам рекао: „упознати са...“!). Сви смо је разумели, неспорно, све што је говорила било је, у крајњем, „оперативно“, у смислу: уђите, изађите, пауза је толико и толико, тоалети су бесплатни, молим вас немојте каснити, временске прилике у Грчкој нису лоше, верујем да ће вам одмор пријати, за вас је повољно ово а није оно, боље је да воду купујете флаширану а за кување је довољно и да прокључа вода са чесме, на острву ће о вама бринути наши овлашћени представници, следећа пауза ће бити...

ДРАГИ БЛОГ ЧИТАОЦИ

Шака "златног" влажног песка...(?)

Златан песак + златно море + златно сунце = Златна плажа (или: Golden beach)... Једноставна формула која објашњава – привлачност егејског митског острва – Тасос... *(И напомена: Не дозволите превише да вас „замајавам“ некаквим наводним сном; само „вешто упаковано“ прикривам – „стварност“! Ваљда сте ме толико упознали! И, да ми опет неко не „замери“ што сам опет ове године опет вансезонски, скокнуо до Тасоса... Или: све ово можда само стварно „сањам“...?!)

*

Први поподневни часови на грчком острву Тасосу... Песак врео, море топло, сунце ужарило; све се као у „лонцу“ сјединило у – задовољство и уживање... Сунцобран не помаже баш много... Него, најбоље је што пре склонити се у апартман и доспавати још мало, након заморне ноћнодневне  вожње аутомобилом... Хладовина апартмана само као помисао... Топлина и „удобност“ песка намах вас разоружају... Сан је већ ту, на плажи, треба га само „загрлити“... А тело довољно „осољено“ првим купањем у морској води... Очни капци у непрекидном су примицању... Рву се са упорним сном... Тако је увек првог дана... Однекуд: писмо као да се већ само пише... Откуд сад то... сањам... писмо...?!

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (4. део)

Данашњи говорни српски језик је као „крива Дрина“ – „немогућа мисија“ их је исправљати! (И језик и Дрину!) И не само исправљати, већ и отклањати све оно што стрчи (нисам рекао: „штрчи“!). А да стрчи, много стрчи... Чак прави и толику „сенку“ која може да засени наш „колорни живот“, и чини га скоро „црно-белим“. Јер, без колорита језика и свет нам изгледа све више и више – „сиво“.

Није толико проблем тамо где се о свакој речи и реченици води рачуна (редакције, издавачке куће, школовани новинари, ревносни писци, врсни лектори...). Проблем јесте што људи све мање читају, све површније слушају, олако прихватају наметнуте тврдње да је у данашње време „поштовање граматике и правописа – глупост!“... Људи стагнирају, а стагнација јесте назадовање! Још: незадрживо!

Поменућемо у овом блог посту, десетак примера (нисам рекао: „око десетак“, или је „око десет“ или је само „десетак“!), које не бих да сматрамо језичким недоумицама, већ једноставно (нисам рекао: „просто“!), нисмо сасвим сигурни и стекли смо лошу навику, јер нико нам никад није указао (или бар шапнуо!) да погрешно употребљавамо одређену реч, или још блаже: „бркамо“ њено значење с другом речју..., често само због једног јединог слова (како год?). Но, најбоље ће вам о томе казивати сами примери и моја кратка објашњења, на која сте већ помало навикли.