СМЕХ МИ(ЛУ)ЈЕ ДОБРОТУ

По смеху можете проценити човека... „За смех је, пре свега, потребна искреност, а зар има искрености код људи? За смех је потребна незлобност, а људи се најчешће смеју пакосно.“ – рекао је Фјодор Михајлович Достојевски, говорећи и пишући о врстама смеха.

„Искрен и незлобан смех значи веселост, а зар има код људи у данашње време веселости и умеју ли људи да буду весели? Веселост човека је највиднија црта његова, која га највише одаје. Један карактер дуго не можете упознати, али чим се човек бар једанпут насмеје сасвим искрено, показаће вам се његов цели карактер одмах као на длану.“ – ово је само Фјодорово сажето појашњење претходне ионако прецизне тврдње.


„Само човек врло високог и врло срећног развитка уме да буде весео и да зарази друге, то јест неодољиво и добродушно весео. Не говорим о његовом умном развитку, него о карактеру, о целом човеку. На тај начин, ако желите да прозрете човека и да упознате његову душу, не посматрајте како ћути или како говори, или како плаче, или чак како се узбуђује племенитим идејама, него боље да погледате како се смеје. Ако се добро смеје, знајте да је добар човек.“ – наглашава чувени руски писац однос неодвојивих карактера и осмеха код човека, и чак одмервајући човекову доброту у „огледалу“ осмеха.

„Ја зато добро знам да је смех најсигурнија проба душе. Погледајте дете: једино деца умеју да се добро смеју до савршенства и због тога и јесу привлачна.“ – а овоме, наравно, било какав коментар само би засметао... Одабрао сам ових неколико свевремених реченица Достојевског јер су се истовременом краткоћом, јасноћом, свеобухватношћу..., једноставно наметнуле. Нисам баш сасвим сигуран да постоји бољи начин да се у свега неколико реченица толико лепог каже о човеков осмеху, или да се укаже на разлику уколико осмех изостаје.

О смеху ретко и недовољно промишљамо. Смех и осмех су на „слободном тржишту“ (читај: у свакодневном опхођењу) толико јефтини, бесплатни и доступни, а вреднији од дијаманата. Ово тврдим (лично!), јер био сам на месту (ходао...!), где дијаманте издвајају из површинског дела тла пустиње Намиб (гледао!), у „Дијамант ерији“, у Намибији, уз Атлантски океан (писаћу и о томе!); а на моје „шаљиво“ питање љубазној госпођи водичу „зашто је дијамант толике процењене вредности“, она је уз благи осмех одговорила још шаљивијом опаском, да се „вредност дијаман(а)та углавном процењује по мери мушке глупости; колико су спремни да плате“...!  (Хахаах...!) Но, вратимо се – смеху! Дијаманти су ипак нека друга, далека, тема. Питаће можда неко: зашто сам уопште (о)смех и дијамант(е) поредио (?); али, нека нека...

Заиста, поражавајуће је колико врста „негативних“: смеха, смејања, осмеха... постоје; а колико су непримерени, непријатни, неприкладни, неодмерени, недозирани, иритантни, прегласни, грохотни, преурањени, ономатопејатантни, кикотантни, хихихитантни, хмхмхмтантни, хохохотантни, ццццтантни, гротекстни, понижавајући, ниподаштавајући, потцењивачки, злобни, извештачени... Боље да не коментаришем, ни појединачно нити групно, колико такви осмеси могу бити „дијагностични“, и колико сами по себи говоре о менталном склопу тих личности. Нећу да кажем априори да нису сви они добри људи, али прилично ми је „сумњиво“ оно што се иза таквих осмеха „скрива“ или „крије“. Како'но кажу на твитеру: „#самокажем“... Добра концентрација и опсервација ми омогућавају да на „врсте смеха“, у непосредном окружењу, могу довољно да обратим пажњу, и да их запазим, а „како 'те ви?“...

Коракнимо још само мало! Постоје особе на естради које своје појављивање највећма заснивају на „препознатљивом“ (далеко га било!) смеху, који је најчешће толико иритантан и монотон, ненијансиран; још када је зачињен и појединим речима из штурог „естрадног“ вокабулара, који се односи на „улепшавање“ наше стварности (сјааајно, дииивно, фантассстично, фе-но-ме-нал-но...)... Реч је о крајности, наравно, негативној – „наштанцовани“ водитељи, „примењени“ глумци, (не)приучени спортски „коментатори“... А, ако им је то однекуд „наметнуто“ (естрадни менаџери, рушитељи језика, и „ини“ деструктивци...), онда је то већ „проблем на куб“ и, опет, нека друга тема (!).

Таман кад сам помислио: „а зашто би баш сваки блог пост био исцрпан свеобухватан опширан...“, мисли су ми преплавили лепи „насмејани“ акорди песме Мирослава Илића: „Смеј се смеј увек се смеј ~ највише волим осмех твој ~ љубави моја животе мој ~ осмехом ми душу грејеш ~ најлепша си кад се смејеш. ~ А највеће благо то је осмех твој ~ што милује душу као птица рој...“ ~ Смеј се смеј, увек се смеј! (И, реших да даље, уместо писанија, „запевамо“ – заједно!)