ЈЕЖЕВИ ВОЛЕ БОДЉАМА

Могу се кладити, да сте онако подсвесно, на прву, помислили на ону једну „бодљу“ из вица: „Кад се воли мора и да боли; рече јеж и сиђе са јежице.“... Може и то! Али, ваљда сте ме већ помало упознали, да не бих тек тако олако „продао“ овако добар – наслов, само због „једне бодље“. Је л' да је наслов – ЈЕЖЕВИ ВОЛЕ БОДЉАМА – баш добар? Уосталом, могли сте већ приметити да (скоро) сви моји наслови имају само три речи, као у оној евергрин: „Те триии слаатке реечи... јаа тее вооолим!“ (Зато, препоручујем да добро „удахнете“, и верујете да неколико минута неће бити некорисни!)

Нисам случајно почео овај блог пост овако „распевано“. Тема је љубав. (И те каква љубав!) Почео сам с јежевима, онако, само у преносном значењу. Не она „љубав“, не не не, са само „једном бодљом“. Проучио сам добро да јеж има око шест до осам хиљада бодљи, бодље су шупље и оштре и дужине око три центиметра, да свака бодља има посебан мишић који управља њеним положајем, да су они из породице сисара; кад су угрожени скупљају се у куглу; прави јежеви немају бодље на трбуху, лицу и удовима... Маа, јеж је баш љупка бодљикава лепотица. Или лепотан! Још да му мало и запевамо: „склупчао се мали јеж... боц боц иглицама, не дирај га... боде, боде јеж, биће суза бееежжж“... А јежеви – јежица и јеж – баш ми одговарају, односно помажу, да вам испричам оно што сам овога пута замислио. (Љубав, ах та љубав!)

Пардон, само још мало (кратко је), док вас држи стрпљење... Важно! Не зависи од годишњих доба. (Шта?) Не зависи од година старости или младости(?). Не зависи од родне равноправности(?). Не зависи од животног искуства(?). Не зависи од услова живљења(?). Не зависи од имовног стања, материјалног и нематеријалног(?). Не зависи од нивоа стручности(?). Не зависи од професије којом се неко бави(?). Не зависи од лепоте или ружноће(?). Не зависи ни од тога које ће „јуне да те муне“(?). Нити од тога ко је „јеж“ а ко „јежица“(?)... Ево, помоћ пријатеља: „лептирићи у стомаку!“... Аха, ЉУБАВ!

И као што „лептир никада не види своја крила која су толико шарена и лепа...“, ни јеж не може да види своје бодље: колико су дугачке, да ли су шарене, колико су оштре, „брзе“, јесу ли крте...? БОДЉЕ – јежа и јежице – увек се примичу до бола и одмичу када бол постане неподношљив, увек се брже одмичу него примичу, та игра непрестано траје, то је „игра љубави“; што се дуже бодље примичу она је лепша, а што се брже након болног убода одмичу она је све јача, љубав боли, љубав је патња, љубав је вечито примицање... љубав је више ћутање него свађа (!?) ... Зашто љубав чешће боли?!

Сетих се прво Десанкине „Стрепње“... „Не, немој ми прићи! Хоћу издалека да волим и желим ока твоја два. Јер стрепња је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да.“

Време за љубав је увек тешко, али сама љубав никада није у лошем стању... Љубав често скривено показује своје – и снагу и слабост... Љубав је вечита и својеврсна прича и загонетка нашег постојања. У њој се преплићу елементи реалног и надреалног, парадокса и црнохуморног, анегдотског и гротескног, искошене веселости и опсесивности, инверзног и аналогног, узрочног и последичног, ведре ругалице и сетног дијалога, савременог и историјског, локалног и општег...

„Најлепше место на којем можеш бити су нечије мисли.“ – рекао је Остин. А „рајски вртови“ у којима су све жеље испуњене, асоцирају на кадрове сценарија који може бити и добар синопсис за многе друге медијске форме... Однеговани општи принцип „Живот је љубав, јер је љубав живот“, доводи често до апсурдних ситуација у којима се смењују тренуци љубави, усамљености, неизвесности, жудње, заблуде, радозналости... Хм, зашто(?) сам баш на овом месту „окачио“ увек добродошлу мисао Џонатана Сфифта „Срећа куца само једанпут, а несрећа има много више стрпљења!“, можда баш зато што је увек добродошла. Или, из другог угла, зато што „заљубављеност у једном тренутку фокусира краткотрајну опуштеност и веселост, да бисмо већ у следећем осетили ледену тишину и сетни мир“.

„Завирим“ на твитер, у Андроиду, „залетим“ га кажипрстом, и кад се „заустави“, читам твит „Само особа која те најчистије воли може да препозна све што се односи на тебе, да зна како се у датом моменту осећаш.“ Пређем на лап-топ, „позовем“ Фејсбук, а оно баш статус којим Шилер поручује „Док се воли, дотле се и прашта.“ Док, мало ниже неко препоручује песму „Све праве љубави су тужне...“. Спонтано... Прелистам неки раније сачуван прилог из дневне штампе, рубрика „култура“, кад оно ситним словима позив на представу „Чорба од канаринаца“ и „Много га, много је – волим!“, и још само „да ли је довољно пет минута за одлуку о браку, свега пет минута пред венчање“. У шетњи земунским кејом, крај Дунава, опет „звирнем“ у твитер „Љубав се не дели. Љубав се умножава и улепшава нам сваки тренутак постојања...“ ... Закључујем да је љубав свуда око нас, треба је само..., треба само..., треба се само храбрије „примицати“. Јер, „примицање“ бар није болно! Однекуд ми се јавља и реч „поштовање“, као да ме је сачекала иза првог „ћошка“; немам ништа против. Напротив! (Једино, што се све ређе чује!)

Могло се све ово рећи (и) много директније (ништа лакше!), у свега десетак редака текста, с идејом да само прикажемо љубав као непрекидно примицање и одмицање... Инспирисали су јежеви, и, да ли они стварно воле бодљама?! Код јежева, то је све једноставно, бар тако мислимо, само примицање (боц!) и одмицање (ијаој!)... Код људи није уопште једноставно! Код људи постоји „људска“ свакодневица, са свим њеним „зачкољицама“, системом вредности, отежавањима и олакшавањима, затезањима и опуштањима, успонима и падовима, притисцима и стресовима, копањима и закопавањима, јачањима и сламањима, отуђењима и разотуђењима, покретањима и кочењима, отварањима и затварањима, разумевањима и неразумевањима, толеранцијом и нетолеранцијом, благостањем и бедом, знањем и незнањем, ствари „крупне“ и „ситнице“(...)...

Могло је и кратко и јасно – војнички! Када у мрклом поноћном мраку, без „грама“ месечине, млад војник на стражи, чује у близини ненадано јежево бучно „трапарање“, „стењање“, „њушење“..., прво помисли да је то бат корака недобронамерника, и „срце му сиђе у пете“, од страха. А онај који зна, искусан, прво покуша да „преведе“ шумове јежевих прилично јеЖивих „порука“, и личе му на „Знаш-ли-ко-ли-ко си ле-па? Да ли си све-сна?“