![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhGdhL1EpAOJ86-9cBjYPQF2FPMOB-vwsDzR-XCKszReN1B1RLObWcg7567AfQsFXx4kjkwmb3pZbzQB6e6lzCH__vYMEHGpuBWjm0bRq8ZApG-yy_564QLOlGrnnc7PB79vSt6a14Y0uKK/s320/%C5%BEenervir1a.jpg)
„...када легнеш
ноћу у кревет и лако заспиш, јер нема тамних утвара да те прогоне...“. Таман сам још, колико се будан
сећам, помислио још: „...чиста савест је
од непроцењиве вредности...“. Аха,
испустио сам негде и фразу: „...због
злих дела...“, вероватно тамо где ми је промакнуло оно: „...да те прогоне...“. Као да чујем из
таме речи Достојевског како објашњава „Диван осећај када легнеш ноћу у кревет и лако...“... Утонуо сам у
сан – неповезано. Рано јутро ме је у јави „подсетило“ да сам ноћас заиста лако
заспао, к'о „лака ноћ“. А, сан који сам одмах био (за)сањао, сада једва успевам
да „повежем“. Још се питам „Зашто се
питам: ЗАР ЖЕНЕ НЕРВИРАЈУ“(?!).
*
„Шта је
женама, који им је к***ц?! Некуд незадрживо „галопирају“, и нервирају!“ ... Какав почетак сна?! Овако
ми сан никада није започињао. Баш чудно! А, где год снокренем све сами „бели
мантили“...