Наиђем на тврдњу коју је неко
„закачио на зид“ на Фејсбуку: „Кад
истина није слободна, ни слобода није истинита.“ (Жак Превер)... Не морамо одма да тражимо где је ми можемо даље
„качити“. На шта се може односити? У којем разреду средње школе би то била
добра тема за врло добар писани задатак (нисам рекао „писмени задатак“,
јер увек има и недовољно писмених, илити неписмених...!). Иако се термин
„писмени задатак“ вишедеценијски уврежио чак и код професора српског језика (и
књижевности), иако сам га некад и сам тако називао и било ми је нормално, сада
га сматрам вишеструко погрешним. Тај задатак, истина, онако како је одувек био
замишљен, превасходно је био намењен да ђаци покажу писменост, а не неписменост, мада показују и њу(!). Али нико не мари: писмени, па писмени, па писмени...
Прво ми се ипак „јавило“,
мојој маленкости, да мало „применим“ поменуту
Преверову мисао, па из ње изведено, некако би изгледало (и) овако: Кад знам да пишем како говорим, знам и да говорим
како пишем... Да, знам, ви ћете сада рећи: Драган ко „шваба тра-ла-ла“, ко о чему, он
о језику... Могу само да кажем: „Погледајте наслов!“... Као оно када
навијачи скандирају на утакмици: „По-гле-дај-те семафор!“... Једног дана, када
„укинемо“ наслове: ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ и ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ, тада више нећемо
толико „разговарати“ ни о правопису, ни о граматици, ни о језику... А,
дотле...!?