Странице

среда, 29. октобар 2014.

МОЈЕ МЕЂ' ИЗДАЊИМА




ПРЕ*ОДЈЕК
Сајам књига је тамо, и помена вредан.
Осврт ово је само, од многих тек један.
Недељу дана књиге, јесте културе дар.
Одјек као без бриге, у писању је ствар.


*  *  *



ОДЈЕК САЈМА КЊИГА

Одјекују свечане фанфаре.
Одјекује говор отварања.
Одјекују важне реченице.
Одјекују фруле мелодије.
Одјекују поруке писаца.
Одјекују стихови песника.
Одјекују садржаји књига.
Одјекује аплауз присутних.

Одјекује слобода речи.
Одјекује снага речи.
Одјекује мир речи.
Одјекује пуноћа речи.
Одјекује понос речи.
Одјекује врева речи.
Одјекује гласност речи.
Одјекује ехо речи.

Одјекује умом утиснуто.
Одјекује позив бољитку.
Одјекује разумом потиснуто.
Одјекује одзив сећањима.
Одјекује домет прогласа.
Одјекује мирис тамјана.
Одјекује ток размишљања.
Одјекује проток времена.

Одјекује појава културе.
Одјекује свемоћ културе.
Одјекује појам културе.
Одјекује оквир културе.
Одјекује обим културе.
Одјекује свера културе.
Одјекује простор културе.
Одјекује мисија културе.

Одјекује одјек свемира.
Одјекује одјек човека.
Одјекује одјек немира.
Одјекује одјек одјека...



(Д. П, 28. октобар 2014)


*  *  *




ПОСЛЕ*ОДЈЕК
Обично је сваки Сајам књига необичан.
Ове године приказ је и кинеске културе.
Гламур је увек наглашен и поприличан.
Поезија, проза и писци, никуд – не журе!


субота, 25. октобар 2014.

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (10. део)


И даље „разговарамо“ о говорном језику наше свакодневице. Не мењамо тему. И даље вам предлажем „поправке језика“, до којих сам дугогодишњом новинарском и животном праксом дошао. Не бих знао да вам тачно објасним зашто то чиним: нешто јер желим, а нешто јер ме „чланови окружења“ подстичу и подржавају. Наводно, допада им се начин на који то чиним (Хвала им!), мада понекад понешто примају с дозом неверице. Ипак на крају превлада поверење и да „има ту нечега“.

Многи почињу да се питају: како смо уопште дошли до толиког и значајног (определио сам се за „значајног“, јер би се „знатно“ односило само на квантитет!) одступања од правописа? Како?! Један од начина јесте и несувисла намера да се „узалудно истакнемо“, док покушавамо да склапамо што „необичније“ реченице, па срљамо у правописне грешке. Ономад млада ТВ новинарка, покушавајући да „направи“ занимљив репортерски ТВ прилог, корача поред ветерана ТВ новинарства Каменка Катића, представља га као човека који је годинама уређивао и водио „прогнозу времена“, на крају некадашњег ТВ Дневника, речима: „...временска прогноза...“, а Каменко је очински и веома благо и тихо исправља: „да, ... прогноза времена...“, готово нико није ни приметио.

уторак, 21. октобар 2014.

ЛЕПИ ИЛИ РУЖНИ


Који снови су „тежи“ или „лакши“ – лепи или ружни? Да ли снове можемо да (из)меримо? Да ли ми само сањамо, сањамо...(?), и само их „исецкане“ причамо блиским особама(?), и покушавамо да их тумачимо уз јутарњу кафу(?), и пишемо блог постове о њима(?)... Наше сањање „извире“ из наше подсвести, и није нимало једноставно. И зашто не треба да погледаш ка прозору, како сан не би намах  „побегао“? Непознанице. Зашто ово...? Како оно...? Да ли се и вама „мотају“ овакве и сличне мисли, све неповезаније, нарочито у тренутку тоњења у сан?

Већ потпуно успаван,  питам се: да ли су моји „Снови...“ дугачки, или...? Јер, они који се у снове боље разумеју кажу: и најдужи сан не траје дуже од свега неколико секунди... „Укључивао“ сам у току неколико последњих снова „стоперицу“ (они који се боље разумеју у српски језик, кажу да је правилно рећи: стоперица, уместо „штоперица“) и одма закључим да се моји написани снови не мере секундама, већ двоцифрено минутима... Па кад их записане прочиташ, треба ти и неко време „да се повратиш“...

петак, 17. октобар 2014.

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (9. део)


Питају ме многи: зашто користим реч „спектаторијум“ (на француском спектар - значи екран), кад се већ изјашњавам да сам „против“ туђица(!). Једноставно (нисам рекао „просто“!), изговараћу и писаћу ту реч „прекомерно“ највише едукативно (пардон, „образовно“!), да бисте се навикли и прихватили оно што је исправно, бар када је реч о онима који проводе време испред „малих екрана“, који су „теве“ гледаоци, јер на њих се односи реч – спектаторијум. А са речју „аудиторијум“ (аудио - значи звук), која је примерена слушаоцима радијског програма, људима окупљеним око разгласа, онима који се налазе око говорника само да би га слушали..., радите шта вам је воља, јер видим „колико је сати“... Разлика је очигледна (нисам хтео ни да кажем нити да помислим – „буквална“!).

Обе речи су исправне, и спектаторијум и аудиторијум, једино што је за телевизијске гледаоце правилно обраћање са „Добро вече, поштовани спектаторијуме!“, а за слушаоце радијског програма правилно је обраћање „Добро јутро, поштовани аудиторијуме!“. Обрнуто је неисправно! Ако не верујете мени, вашем оданом блогеру, онда верујте језичким зналцима, на пример, лингвиста Ранко Бугарски тврди исто; његов текст о овој теми (нисам рекао „на ову тему“!) прочитао сам још пре неколико година.

недеља, 12. октобар 2014.

МОЈЕ БЕЗ РИМЕ


















ПРЕ*МИСАО
Води ме мисао, рутом
којом тражим – смисао.
Нема га... има га, негде;
расут – и тамом и јутром...


*  *  *


С М И С А О

Тражим се.
Тражиш се.
Тражи се.
Тражимо се.
Тражите се.
Траже се.

Нема ме.
Нема те.
Нема га.
Нема је.
Нема нас.
Нема вас.
Нема их.

Има ме негде.
Има те негде.
Има га негде.
Има је негде.
Има нас негде.
Има вас негде.
Има их негде.

Расут сам по земљи.
Расут си по води.
Расут је по висинама.
Расута је по ливадама.
Расуто је по играчкама.
Расути смо по дубинама.
Расути сте по сенкама.
Расути су – пространством.

ТРАЖИМ у свему – смисао.
НЕМА неостваривих жеља.
ИМА довољно наде за надање.
РАСУТИ су свуда – и зло и добро.


(Д. П, септембар 2014)

*  *  *






















ПОСЛЕ*МИСАО
Увек смисао нађемо,
тражења дуго трају.
Путеве дуге прођемо,
одмор је тек на крају!


уторак, 7. октобар 2014.

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (8. део)


Срце камено је на мојем десном колену,
а све ово пишем и говорим вам - "од ума"...
Наш народ уме мудро да казује, на пример:Узмували се ко муве пред кишу!. Уопште никад нисам повезивао то узмувавање са правим мувама... Можда зато што ме никад нико није на такву мисао потакао. Не може човек баш свега сам да се сети. Можда и не треба баш све „повезивати“, доводити у везу, и меркати шта из чега произлази (нисам рекао „произИлази“!)... Као, на пример, ни мување по дискотекама... Затим, „мување“ на испитима. Онда, „мување“ по крају. Потом, „мување“ по кладионицама... Па, „мување“ с новцем...

Стварно, никад нисам на муве „зунзаре“ помишљао, као ни на етимологију (могао сам рећи и „наука о пореклу речи“!) глагола: мувати... А да сам у животу „мувао“, јесам, „мувао“ сам... И на испитима, и на игранкама, и на картању... (Оно што нисам поменуо, то и нисам!) Али, чини ми се, никад нисам „мувао“, или „се мувао“, онако „без везе“, као што народ уме тачно да се изрази: Као мува без главе“, јер онда је то мување без граница. Уствари то више и није мување, јер за мување највише треба „добра глава“. Уосталом, све иде из главе.

петак, 3. октобар 2014.

ЛОЛА ЗНА ФУРМИНИРАЊЕ


Ово је права "Лола", на омиљеној кућној фотељи,
иначе када не даје интервјуе "крије" се испод...
Лола је Софијина куца. Лола и Сока су и као две другарице. Софија је мамина и татина „велика“ девојчица. А Лола је „мала“. Софију воле и мама и тата и старији бата... Сока је у кући мезимица, а Лола „љубимица“. Сока највише брине о својој пудлици Лоли, која је „израсла“ у кућног љубимца којег би свако пожелео. Лола је бела малтешка пудла – малтезер, „девојчица“... Лола је кућни и узбуњивач, и најављивач, и забављач, и терапеут, и подсетник, и умиљато „њушкало“... Лолу воле сви њени укућани, она зна своје „границе“, и када је доста (!). ... Лола не спада у куце за које кажу: „само још да може да говори“, јер укућани Лолу разумеју. Не треба јој „преводилац“. „Говори“ Лола, и те како – „три језика“...

Када смо јој „саопштили“ да желимо (и*)ИНТЕРВЈУ, она као да се прво упитала: „А, чиме сам то заслужила?“, али је ипак „прихватила“, уз молбу да јој дамо мало „форе...“; да се „припреми“, да дотера стајлинг... Мало касније се „предомислила“, и „понудила“ да (и*)ИНТЕРВЈУ може да почне одма, да је слободно пратимо, питамо, фотографишемо..., и посебно занимљиво: Лола неће „захтевати“ ауторизацију.

*

~ Лоло, где смо пошли, ти ћеш негде да нас водиш?! – прво наше питање било је спонтано.

* Само ви мене пратите, и гледајте у мој репић...