П Р Е Р И М Е
ПОЕЗИЈА је
као прича себе са самим – собом.
Поезија је вечера
уз пламен и мирис – свеће.
Поезија је
острво окружено не само – водом.
Поезија је увек
непоновљиво и ново – цвеће.
СТАНИ... – шапнуо сам ти само...
МОЖДА... – довољна си сама себи...
ВОЛИМ... – музика и киша и природа...
* * *
СТАНИ...
Појурила си ка Сунцу,
нестало је
у сивилу сутона.
Појурила си ка Месецу,
био је високо
као највиша улична светиљка.
Погледала си пут звезда
и хтела си поћи ка њима.
Испружио сам само руке
и прислонио их на твоје очи.
Помислила си
да си скривена
и ниси могла видети
ни таму у тами
ни птице на грани...
Хтела си опет некуда поћи,
само сам ти шапнуо:
Стани... Стани...
*
МОЖДА...
Можда би више желела
да време је пуж
– а не ласта.
Можда би више волела
да живот је цеста
– а не трновит
пут.
Можда би стварно хтела
да пловиш морима сама
и мислиш да
– довољна си сама
себи.
Мој сребрни новчић
испод јарбола твог једрењака
доносиће ти срећу,
дозивати ветар,
– заустављати
олују...
А ти (?),
препусти се таласима и
врелим пољупцима Сунца.
Загрли Запад у сутон!
Можда би више желела
да време је корњача
– а не брзи
галеб.
Можда би више волела
да живот је море
– а не узани
речни ток.
Можда би стварно хтела
да пловиш океаном сама
и мислиш да
– довољна си сама
себи.
*
ВОЛИМ...
Тебе и твоју песму
природа воли.
Ја волим и тебе
и ову песму
и природу.
Очекивали смо
неколико сунчаних дана,
а падала је киша.
Помислим на тебе
када сија сунце,
када пада киша
и када чујем музику.
Вечерас само музика:
мојих мисли,
твојих покрета,
мојих корака,
твојих уздаха,
мојих хтења,
твојих осмеха...
Музика и ти
и киша
и природа.
Ја волим.
* * *
П О С Л Е ...
НАСЛОВ је име
сваке – песме.
Наслов прија и
нашим чулима.
Наслов прво у
очима бљесне.
Наслов, боље
је кад га – има!
* Неизмењене песме више од четврт века.