БЛОГЕР БИТИ НЕЋУ

Нећу бити – блогер! (Нисам љут.) Блогер нећу бити! (Новинар јесам. Желео сам да постанем и блогер.) Све више не сматрам себе блогером! Ко стварно може себе назвати: блогер? Кад за себе помислиш да си блогер, знај да тек тада – ниси! То ти је највећа од свих грешака, кад помислиш за себе: „постао сам блогер“(!); е, па: „поз'дравило те!“ (рекао бих то прво и сам себи). Шта тада можеш да урадиш „поради себе“: ништа! А, шта би требало да урадиш: ништа! А шта...: „Ма, ништа, човече!“. Тачка.

Само, настави да пишеш, најбоље што можеш. И боље, и боље... Јер, писање те привлачи више него што „трешње привлаче децу“ (то ми је прво пало...). И, учи! Писање може да се побољшава, да помало развијаш и унапређујеш тај свој дар, ако га већ имаш. Ако немаш дар за писање, тешко ћеш (и) научити да пишеш! Занат је то... Али, не брини због тога, можда имаш дар за читање. И читање је дар, и задовољство, него шта? И када те сви буду сматрали блогером, добрим блогером, немој до краја пристати да будеш – блогер!


А шта је блог? Шта је блоговање? Шта је „блогерај“? Шта је „блогинг“? Шта је „трансблогинг“ (ако так'ог нечега уопште има!?)... Биће писања и после блога, као што га је било и пре. Зар нисмо најпре писали у свескама(?), па у блокчићима(?), па у споменарима(?), па у школским новинама(?), па у локалним(?), па у мање тиражним(?), затим и тиражнијим... Писац у мени се побунио, и новинар, па ми говоре, и моле ме: „Само немој постати блогер; то је пролазно! Остани новинар, писац...! Јер, писац увек лакше може да буде блогер, него што блогер може да постане писац“.

Пискарали смо, сарађивали смо, новинарили смо, уредниковали смо, „глодурисали“ (главни и одговорни уредник), издава(чи)ли... Овладали смо свим новинарским жанровима (и медијима!). Почињали оловком, „хемијском“, писаћом машином (са „два три четири... прста“)... Прихватали редом нове технологије, касетофоне, диктафоне, компјутере, „лаптопове“, „таблете“... Али писали смо. Писали смо „главом“. У школе новинарства смо ишли, и завршавали их успешно. Учили... учили...!

Све оно наведено, само су „алати“ за писање; најважнија је идеја, а идеја је у глави. Компјутер није исто што и глава. Глава има (и) интуицију... Шта компјутеру вреди што има информације, „смајлиће“, „лајкове“, „фејвове“, плусиће“..., кад нема интуицију. Да резимирамо: суштина је у формули „три И“ (Идеја + Информација + Интуиција). Човек води са 2:1 (човекови идеја&интуиција наспрам компјутерове информације). Идемо даље!

Данас, можеш да имаш свој блог. (Да певушиш: „То је нама наша борба далааа...“) Можеш да пишеш блог постове. Можеш да их уређујеш. Можеш да их „преламаш“ (обликујеш, онолико колико је за блог начин примерено!). Можеш, са мало труда, да (из)градиш и свој особен стил. Можеш да свој блог препоручујеш (има све више начина). Можеш... можеш...

Може и неко други да ти мало припомогне. Али, на пример, да ли можеш свој блог пост да сам успешно лекторишеш, да га учиниш граматички и правописно коректни(ји)м?! Или ти, можда, само мало недостаје од те врсте упорности?! Или... Да ли си икада помислио да би било добро да имаш „на вези“ (и) неког свог лектора; или чујеш да их се сви одричу па...?! (Ја имам лектора, једног у себи, а и неколико искусних лектора с којима се дружим.)

Приметили сте, прескочио сам све остале „друштвене мреже“ – Фејсбук, форуми, Твитер, Гугл+... – и не бих објашњавао зашто. Једноставно, сматрам да су намењени за нешто друго. Имам свугде налоге („одржавам“ их), пробао сам, и лично се уверио. Негде под тачним именом и презименом и стварним портретом; негде под „ник нејмом и прикладним аватаром“... Превише је „површних корисника мрежа“ који су „којекуде“ залутали, или су превише деструктивни, или им је квантитет испред квалитета (а то је: пут у површност!), или силно желе да (као) постану „утицајни“, или им је намера само да „спамују“, или само да „се зезају“ а највише „зезају“ остале(!)... Уосталом, и „стил (наступа)“ је – човек!

Многи блогери нису ни свесни својих грешака: покренули лепо свој блог и „вози Мишко“. Мисле да читалац неће приметити колико су му посвећени; колико је блогеру (или: аутору блога) стало до читаоца (посетиоца на страници); колико поштује читаоца којем се обраћа; да ли му се редовно обраћа (онолико пута на колико га је „навикао“ или му је на почетку „обећао“)... Такође, често заборављају да блог постове читају и други блогери или „блогери у покушају“ (нешто смо о њима већ писали раније). Добронамерни стално уче!

А читалац (поштовање се подразумева), да много и не говоримо. Уствари читаоци су недужни, они читају – мање ил' више – оно што им се понуди, или оно на шта „налете“, или ако од неког чују да у „том и том блогу“ има нешто корисно... Читаоци су најбоље „карике“ у „блог ланцу“ који их окружује. Читаоци су стрпљиви, толерантни, радознали, постојани, трпељиви, захвални... Чак се ретко „усуђују“ и да коментаришу блог постове, мада то може да се протумачи „и овако и онако“ – свакојако. Но, нека ипак остане ствар читаочевог – избора! Обично кажем: треба то поштовати!

Ма, не мора нико у коментарима да ме хвали за оно што сам написао, не треба ни да ми честита избор теме, нити да велича моје списатељство (свестан сам ја када је добро а када није довољно добро!), не треба да се устручава за било шта ако га је одређени напис покренуо на размишљање... Задовољан сам и када угледам „траг читања“ у знаку обичног „+“ („плус“); значи поделили смо нешто на „равне части“: ја написао а ви прочитали... И мене као писца и сваког (драгог) читаоца  „бије по глави“ иста – свакодневица. (Напомена: пажљиво прочитајте реч „свакодневица“, треба без „Н“; јер многи су негде научили погрешно: „свакодневНица“.)...

Читам ових дана како један блог зналац тврди да „Добар блогер треба да има име и презиме. И слику. Да народ зна с ким има посла. Људи воле да знају са ким деле своје мисли, идеје, емоције. Рекосмо, блог је ЛИЧНА ствар, и блискост се постиже, између осталог, и отвореним односима у којима нема шта да се крије. Немој да те је срамота. Нико неће ТЕБЕ да злоупотреби, искористи, изманипулише или ти намести саобраћајку. Ако имаш нешто да кријеш, иди у манастир или шуму, тамо те нико неће наћи. Ил мало теже. Зато, лепо се потпиши, остави контакт да људи могу барем да ти пишу.“... Слажем се поприлично: али, сматрам да не би требало да знамо једни о другима баш „све у цревца“. Не, бар на почетку. Увек постоје (искуствени) разлози за такву моју тврдњу. Наравно, на првом месту неизоставни су – поштовање, добронамерност, поверење и „фер плеј“.

Уосталом, оно што сам сматрао да би требало да знате о мени „уградио“ сам у формат блога, предочио вам мото на „почетној“, поједноставио контакт ка коментарима (директно, без „енигми“), и сам назив блога „ОсвемуПодЛупом“ ваљда вам доста говори; имате моје и име и слику, место где живим; појављујем се „отворено“ и на Фејсу (latinica: Dragan Petrusic), „срећемо“ се и у круговима на 'Гуглу+' ... Већ по томе, а и по писању, можете прилично да закључите о мени. Мој став јесте: на „друштвеним мрежама“ увек треба дозирати приватност; и не „отварати“ се превише(?!).

По принципу „копи-пејст“ преносим вам однекле и ову реченицу: „Позови људе на дијалог, провоцирај, кукај, моли, забављај, само да се прича. Тада ће твој блог да постане право уживање за све. А можда и за тебе.“ ... Па, да ми писање није уживање, сигурно не бих то радио „на силу“, а и видело би се одма; али сигурно бих знатно више уживао у писање, када би испод сваког мојег блог поста „кључало“ од каквих год коментара читаоца.

Зато (послушаћу тај савет): молим вас да коментаришете, да пишете о својим идејама у оквиру теме, интеракција је свима потребна и корисна... Ако треба најпре да вас „изнервирам“, „провоцирам“, „кукам“, „забављам“..., ипак, то не бих. Имате тога сасвим довољно у вашој – свакодневици; на пример, само узмите „даљинац“ и седите испред неког од „ружичастих“ ТВ екрана!

Стигли смо до једне од поенти мојег писања (сад мало успорите читање!); уз помоћ „лупе“ мало ћу поенту назначити. Ако бар мало успевам да вас одвојим од стресне свакодневице; да вам понудим садржај који ће вас на петнаестак минута (макар и брзог) читања мојих постова „отргнути“ од тих стресова, и повести вас у „дворје другачије тишине“, путем којим вас не воде други свеколики медији, већ само моја разноврсна писанија и непредвидив избор тема... Онда сам задовољан! Онда делим с вама оно што и ја доживљавам – очима и душом.

Волим палачинке! А како 'те ви? ~ Изволите, пробајте - пријатно!

Хајде да се, „ондак“, нешто договоримо: наставићу ипак да се трудим да још неко неодређено време будем блогер, нећу се опирати ако ме будете чак тако и ословљавали; да проникнем још дубље у тајне и смисао „блогинга“, да покушам да још унапредим своје писање... Да бих, када једанпут заиста престанем да будем блогер, и даље остао „само“ довољно добар - писац.

Отворено вам говорећи, овај блог пост настао је из веома једноставног разлога, наиме: читао сам занимљив текст о највећим и најчешћим грешкама које чине блогери. Прилично „озбиљан“ текст. Знате шта је тамо наведено као највећа грешка која се односи на све блогере: постати блогер!

Поделио сам с вама део промишљања која су дуго дуго одјекивала у мојој „блог памети“, попут еха: грешка је постати блогер (!)... блогер...(!)... блогер(?!)... (Ако неко каже: „И ово је 'блог'!“ – нека му буде!) ... Хтео бих да верујем да вас овакве (поучне?!) „глупости“ ни не дотичу. То су неке „ситнице“ у којима се разликујемо – блогер и читалац... Једноставно, имао сам потребу да ово поделим с вама.