ТРИ НАЈТИРАЖНИЈЕ РЕЧИ

Приказ екрана каквог углавном и блог читаоци виде!

Који бре „тираж“(?!), мислим на „укупно приказа странице“ на овом мојем блогу... Онај „таксиметар“ који се једва помера и откуцава бројеве „један по један“ за сваког читалачког добронамерника који сваки пут кад прође кроз „врата“ блога, или бар „провири“ да види шта има „унутра“; као што су некад деца (и одрасли!) давно завиривала у радијску или касније у „теве“ кутију, мислећи да унутра постоји нешто или неко – малецко...

Уопште не верујем том бројачу који би требало да бар приближно откуцава „укупно приказа странице“, јер сазнао сам да је „пристрасан“, да неке оперативне системе „препознаје“, а неке не. Није на нивоу „задатка“ Блогера (Blogger): „прећуткује“, „шлајфује“, „гута“..., кад како!

Да желим да будем „тиражан блогер“, помињао бих и ја у сваком трећем пасусу, оне три „најтиражније“ речи на овом географском простору, и на друштвеним мрежама, о „оним стварима“: о мушкој, о женској и о глаголу који их спаја... Пошто то не чиним, због лепог домаћег васпитања и пристојности, онда се и не питам зашто у првом дану објављивања новог блог поста мерим „посећеност страници“ десетинама и стотинама, уместо хиљадама и десетинама хиљада. Уосталом, сматрам да је култура „једна и универзална, припада нама онолико колико је освојимо, усвојимо и разумемо.“

Поглед на статистику, само аутор блога може да види!

Колико пута треба да наглашавам да ја блогујем, пре свега, зарад задовољства, јер волим да пишем, а драго ми је свако сазнање да то неко и (про)чита. Писање ме испуњава и чини ми велико уживање. Као што неко воли дим цигарете, добру „капљицу“, праву кафану... Ја не пушим, не пијем, нисам ни посетилац кафана... Волим, понекад, да у првим поподневним часовима попијем добар капућино, на неком од новобеоградских сплавова, на Дунаву, испред „Југе“... Волим близину „огромне“ воде. Уживам у љуљушкању на води и опирем се пролазности живота... Све пролази, све се мења, никад исто...

На пример, пушачима све се распршава у диму сопствене цигарете, љубитељима „капљице“ све наискап о(д)тиче интимно „поради њих“, кафанске приче обично се на крају „угуше“ у општем диму; а моје написане речи остају међу нама. Пажљиво их одмеравам, слажем у реченице, реченице у пасусе... Уживанција. Њихова добронамерна енергија ипак нас довољно спаја, и увек изнова напаја новим, непредвидивим, дељивим...

Знам ја, који су моји први редовни читаоци, без обзира у које доба дана или ноћи кликнем на постављање новог блог поста. На статистици блога одма се појави графичка мапа света и зеленим осенчене државе у којим ме „тренутно“ читају, у којој су ме од јуче читали, па у протеклој недељи, и месецу... Наравно пише и укупан број читања у тим временским периодима. Чак и уз помоћ којег оперативног система...

Ма, све се лепо види. Ако сте баш радознали, могу вам рећи, да „моја статистика“ бележи више од четрдесет држава широм света у којима сам у протеклих годину дана имао бар једног или неколико читаоца. Вероватно су највећма то наши људи који тамо бораве(?!).

Мапа и део "осенчених" држава
- где се блог прати...

Скоро од првог дана мојег блоговања, на овом блогу, није се још десило а да први најревноснији читаоци не буду из „еС-А-Деа“. Чим кликнем нови пост, не избројим ни до пет, а на блог мапи света прва Америка „позелени“; неколико их је већ на „тренутно(м)“... Или их веома занима мој начин блог писања, или их привлаче моје разноврсне теме, или све нешто очекују да ћу своју отаџбину (нисам рекао: домовину!) да „издам“; или, може'бит, очекују да и ја „пролупам“ па да ме таквог анализирају и кажу: „Аха, ево га још један...!“

Или су потпуно истините оне приче о „америчком глобалном прислушкивању“... Не знају они која сам ја прекаљена списатељска, и уопште – „кајла“...?! Понекад ми се чини, јача и од оних „сајли“ што се уздижу до врха пилона на новом београдском „безименом“ и недовршеном – мосту.

Ако им је баш тамо, негде у пилонима најновијег моста, инсталиран тај тајанствени „систем харп“, и ако им није јасно зашто код Срба тешко ти таласи допиру до кортекса, нека их нека се „прже“(?!)... Вероватно се питате: Какве везе то „сад па има“...? Има, него шта!? Али још није време да вам о томе пишем и причам. Треба прво да ме уверите, али стварно, да нисте површни у читању. (Молим, за још доста стрпљења!)

А тек, из „прве руке“, многе занимљиве парапсихолошке догодовштине, на овом нашем „немирном“ и „несавладивом“ српском простору... Да вам и не помињем путопис и интимна писма из Намибије... А што ћу тек да вас „нервирам“ кад ускоро почнем у неколико спонтаних наставака да вас „исправљам“ у говору и написима који се односе на језик свакодневице. Ни као професор, ни као лингвиста, ни као академик..., већ „једноставно, по нашки“; још „за Џ“, где то још има(?)... Биће наравно и поезије... Делићемо доста тога – занимљивог.

Само да не "посумњате" како ваш блогер не зна
шта је "тиражно"... "Није тешко бити фин!"

Ваљда сте већ увидели да нисам од оних што вас само „затрпавају“ по принципу „копи-врајтинга“ или „копи-пејста“ или „дели већ виђено“... Помало ми је (и) непријатно што у овом блог посту толико говорим о себи. Једноставно, замислите да сте баш ви особа с којом „тренутно“ пијем капућино на сплаву, на Дунаву, над великом реком, над водом, која нам, док удобно седимо и ћаскамо о свему о чему помислимо, мирно протиче тик испод стопала...?!

Приметили сте, ако редовно и пажљиво читате оно што пишем, да се често користим сваком повољном приликом да вам наговестим понешто о будућим темама, и објасним шта намеравам, и кажем шта од вас очекујем, и појасним циљ и разлог мојег писања... Покушавам да завредим и задржим вашу пажњу и поверење и поштовање... Непрекидно „претачем“ живот и нашу свакодневицу и уз помоћ „лупе“ добронамерно указујем на важно, корисно, искуствено...

Не могу ни да замислим да останем упамћен, далеко било, као блогер који је на друштвеним мрежама заснивао своју „списатељску харизму“, на претежној употреби „трију најтиражнијих речи“; подсећам: „оно мушко“, „оно женско“ и „глагол који их спаја“... Не могу. Не желим. Не...!

Откако сам одлучио да блог постове објављујем у размаку од пет дана, имам више времена, када будем желео, да пишем – кратко, или бар мало краће. Добро, немојте ме баш чврсто „држати за реч“, али потрудићу се. Стварно! Шмекерски је послушати добронамеран савет; а и није лош тај лагани – шмекерски осећај.

Последњи поглед на "тираж"... Процените и сами,
за годину дана, да ли је мерач исправан?!

Увек сам се пазио те опаске: шмекер, шмекерски, шмекерчина..., као да ми никад није била потпуно јасна семантика те речи. Њено пуно значење. Није ми никад раније нешто нарочито „лежало“... Сад ми одједанпут не смета. Занимљиво. А можда је важније од саме речи – шмекерски – од кога је комплимент упућен. Ооо..., дааа...! Само ћу вам наговестити: „трансшмекерски“... (Готово!)

Хвала на пријатном ћаскању! ~ Следећи, стоти по реду блог пост, јубиларан, вероватно ће бити – поезија... Знам да волите поезију.