ПРЕ*НЕУМ...
Шта
рећи о свему што нас свакодневно окружује,
да ли
је требало баш све толико тајанствено бити,
што
нас ненадано час усрећује а час нас растужује,
ко је тако
мудар да зна: колико се треба – повити?
* * *
НЕУМИТНО
Неумитно пролази време,
протиче, као да лагано хуји,
не бира садржаје ни теме,
само некад у мислима бруји,
мало гласније
уз веће бреме.
Неумитно долази
оно битно,
куцка нам на
врата или туче,
као да је
важно, брзо и хитно,
за данас, за
сутра, а већ јуче,
не осећаш:
крупно ил` ситно.
Неумитно корачаш
животом,
стазом од рођења
до смрти,
припадаш томе
душом свом,
нема ко други
пут да ти прти,
решаваш сам:
успон ил` лом.
Неумитно призиваш
срећу,
гураш што даље
од себе тугу,
ко ће некад
да ти пали свећу,
како да
преноћиш ноћ дугу,
док звезде ти
се небом крећу.
Неумитно нечујно
крочимо,
смирености својој
у сусрет,
не можемо
време да кочимо,
зароњени свако
у свој свет;
да ли довољно
– волимо?
* * *
(Д. П, 19. децембар 2018, Земун ~ Да ли је скоро све – неумитно!?)
**Фото: (1) Близак контакт са снегом (2) Ваш блог песник, данас...
ПОСЛЕ*НЕУМ...
Описујемо
живот и као стазу: од рођења до смрти,
сваког
своја стаза у далеку смиреност лагано води,
све се
у животу незнано у непрекидном кругу врти,
понешто
нам увек смета а често уме и да нам годи!
