СЕЋАЊЕ: Ову кратку причу, кратку свега неколико
секунди, до сада нисте чули, заслужује да буде испричана, спада у ред – интимних!
![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhXd8eouy-wZ7Ppk6OxDf6IVbv2RY-1p0qV8_Tx1w8TgQlgOp8sXreinberG8qGXedLcUqCASEuBg36jZAFTnIOH1RaR98AZgDDfMqkR8bEC5hnUX4kMC_7q8JLiVM5CcMWk7Kf10UCutAR/s200/Ceca1a.jpg)
*
Тек
када је на десној нараменици плаве официрске блузе, где су се налазиле ондашње
„официрске звездице“, чин пуковника, осетио као другарски спуштену руку, и када
се полуосврнуо, и краичком ока иза себе угледао добро познат му лик, како заклоњен
његовим телом, кажипрстом леве руке, у знаку: пссссст...(!), и тихи „шум“ те назовимо речи...; схватио је да иза њега
стоји лично генерал Љубиша Величковић,
командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, загонетно се смешећи,
помало тајновит, у сагласју са изненадним неопаженим појављивањем. Крајње
сталожен, обичан и непосредан.