СМЕЋЕ ИЗВАН ВРЕЋЕ

Није добро што смо многи на ђубре поприлично навикли, што разбацано смеће постаје уобичајена појава, што свеколико ђубре свакодневно више и више „окупира“ наш животни простор, што олаким и немарним „смећарењем“ срозавамо сами себи културу живљења, што реч „ђубре“ поприма све нова и нова значења када желимо да – нагрдимо... Запањујуће, нешто што је лоше постаје брзо навика и уобичајено, и „успављује“ сваки покушај мењања ка позитивном.

Смеће се најпре, тако би требало, у вреће меће! Превише је оних који „кидају“ вреће за смеће! Контејнери нису „шупљи“, а препуни јесу! Уосталом, никоме још није пошло за руком да све смеће смести у једну – кесу!

Превише је „елемената смећа“ које још није ни „видело“ вреће: у становима, кућама, улазима, подрумима, двориштима, рекама, језерима, морима, океанима...; на таванима, терасама, балконима...; испод мостова, надвожњака, пасарела, вијадуктова...; испред семафора, продавница, станица...; око стадиона, установа, школа...; по парковима, травњацима, пругама, тротоарима, улицама, путевима, обалама... ... Ђубре свуда, с'њим куда...!?

Поглед на околно свеколико ђубре, расуто из искиданих врећа за смеће, није ништа мање значајан од информације о „великом тепиху од ђубрета“ које плута мирним пределима Тихог океана. Можда ускоро једна од најзанимљивијих туристичких дестинација, тај „осми континент“, постане најпосећенија!? Свашта ће још човеку „пасти напамет“ зарад лаке зараде „новаца“. (Напомена: ово је патент аутора овог блог поста!)... Човечанство, где ће ти – тело и душа?!

Опомена, „Велики пацифички тепих од смећа“ је гомила плутајуће пластике на севернијем делу Тихог океана. Тај „тепих“ данас је тежак више од 3,5 милиона тона и 80 одсто га чини пластични отпад који сеже више од 30 метара у дубину. „Велики пацифички тепих од смећа“ је почео да се гомила средином прошлог века, а његово уклањање би коштало на милијарде каквихгод новчаница. Занимљиво, данашњих седам континената настајали су милионима година, а овај „осми континент“ од смећа, за мање од једног просечног људског века.

Центар „Великог пацифичког тепиха од смећа“ је релативно миран регион Тихог океана, а морске струје које круже око њега доносе ново смеће. То узрокује накупљање плутајућег смећа у великим гомилама. Док је некада ово смеће било биоразградиво, данас се у „Великом пацифичком тепиху од смећа“ скупљају пластика и остали неразградиви материјали. Ови материјали се могу само уситњавати, али њихове честице ипак остају у води. Честице настале распадањем пластике личе на зоопланктон тако да многи од тих комадића пластике завршавају у стомацима птица или других морских животиња.

Мали вртлози ветра, у нашем свакодневном окружењу, таложе мале количине смеће на мале гомиле, за величину обичне метле. Док велике океанске струје накупљају немерљиве гомиле смећа и стварају „плутајући континент од ђубрета“, за сада, око два пута пространији од Тексаса.

Човек „појединац“ баца околосвуда пикавце, пластичну и малу папирну амбалажу, лименке, „жваке“, папирне марамице, салвете, поклопце, огриске, љуспице, залогаје, мрвице... Не „примећују“ канте за смеће којих има све више, једино што им је тешко да начине напор од свега неколико корака да до њих дођу!

Али, шта је то у односу на бацање непокварене хране, просечно 30-50 одсто хране у свету се баца. Говоримо о глади... Говоримо о загађењу животне околине... Говоримо о смећу...! Бацање хране је етички проблем света који ће га скупо коштати и имаће дугорочне последице на будућност планете! Трећину бачене хране чини хлеб, а четвртину поврће, док 20 одсто воћа заврши на отпаду јер изгледом не испуњава „услове строгих стандарда“. Производи се хране довољно, али ипак људи широм света умиру од глади?! Није добро, друга је то тема!

(„На селу се ништа не баца. Зашто децо не дођете на село па да уживате. Сада село има и интернет и телевизија се може да гледа, а можете и да направите себи базен да се брчкате. Да возите бициклу цели дан, а кучићи да трче за вама. Их, што је лепо на селу.“)

По свету се кесе и вреће за смеће производе у необичним дизајнерским облицима и бојама, ради  скретање пажње на тај човеков проблем. Заиста је, бар у почетку, веома важно да смеће буде у кесама или врећама, а не изван... Шта ће са смећем бити – одмах и после, зар није то системски проблем?

(- Бацио сам кесу смећа кроз прозорчић аутобуса на ауто-бан у Немачкој, путујући с фудбалском екипом на утакмицу, био сам њихов нови голман – присећа се Раф, данашњи времешни угоститељ из Гроцке, догађаја од пре четири деценије, а чувши наслов овог још у припреми блог поста. – Сви су се били згрозили и никада нису заборавили ни опростили. Привремено ме је „спасила“ победа од 7:0, бранио сам „као луд“, бесан на себе и свој примитивизам. И дан данас ме то прогања, још од тренутка док је проклета кеса с корама од банана летела ка друму.

- Враћао сам се пре много година аутомобилом у колони, путевима Аустрије и Мађарске, са нашим „гастарбајтерима“ – наставља Раф причу о „српској генетици“. – Милина једна, све док нисмо прешли нашу границу. Онда почеше да „излећу“ кесе смећа из истих тих аутомобила на сваком километру. Шта ти је „генетика“, једва чекали да се докопају своје Србије па да дају себи „одушка“ у виду бацања смећа успут, без врећа.

- Недавно, у мојем рибљем ресторану, на обали Дунава код Гроцке, и гост Амбасадор, уживамо у рибљој чорби – прича даље Раф, сада већ „дотучен“ наскроз. – Двојица младића,  пред нашим очима, уносе у чамац две повеће вреће, пале мотор и крећу ка средини велике реке. Мрзело их да иду много далеко, истресају у воду ђубре из обе вреће, док смеће „плива“, педантно пакују празне вреће, требаће им за следећи пут... Уби ме срамота, јер припадник сам овог народа. Погледи наши све су говорили... Шта је то у српском бићу?!)

А где је „загађивање“ смећем медијског простора? А где је нарастајуће „ђубрење“ естрадом? А где је прича о екологији, заштити животне средине...? А где је „нејасна!“ акција ОЧИСТИМО СРБИЈУ (Oh, wait?!); нејасна јер она више „смрди“ на неко „прање пара“ (неко је жестоко ту „побрк'о лончиће“ или „заменио тезе“); ваљда би било далеко успешније ако би се најпре почело широком друштвеном акцијом – НЕ ПРЉАЈМО СРБИЈУ...!